Србија

Из пројекта Википедија

Координате: 42°-46° СГ Ш, 19°-23° ИГД

Србија (званично на ћирилици: Република Србија; на латиници: Republika Srbija) је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија. Република Србија је демократска држава свих грађана који живе на њеној територији, заснована на владавини права.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на истоку са Румунијом и Бугарском, на југу са Републиком Македонијом и Албанијом, а на западу са Црном Гором, Хрватском и Босном и Херцеговином (Републиком Српском).

Србија је од завршетка Првог светског рата била саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименована у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ поново постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са близу 2 милиона становника он је административно, економско и културно средиште Србије.

Садржај 1 Географија 2 Историја 3 Територијална организација 3.1 Градови 4 Демографија 4.1 Националност 4.2 Језик 4.3 Вероисповест 5 Државни симболи 6 Политика 7 Правосуђе 7.1 Права грађана 8 Економија 9 Туризам 10 Саобраћај 11 Култура 11.1 Ликовне уметности 11.1.1 Средњи век 11.1.2 Модерно доба 11.2 Књижевност 11.3 Музика 11.3.1 Класична музика 11.4 Позориште и филм 11.5 Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији 11.6 Фестивали 12 Развој науке и високог школства у Србији 13 Образовање 14 Празници 15 Види још 16 Галерија слика 17 Референце 18 Спољашње везе 18.1 Влада 18.2 Остало

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Србије.

Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.114,2 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km.^[1]

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши је врх Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2656 метара. У Србији преовлађује умерено континентална клима.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина, а додатну лепоту обезбеђује богатство изузетно очуваних шума у чијем саставу има много ендемских врста, као и богатство вода, потока, извора, пашњака итд.

Пловне реке су Дунав (588 km), Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²).

У природној баштини сваке земље национални паркови заузимају посебно место. Својим укупним вредностима национални паркови надилазе границе Србије. Србија има 5 националних паркова: Ђердап, Копаоник, Тара, Шар-планина и Фрушка гора. Сви национални паркови поседују високе климатске и здравствено-рекреативне вредности.

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Србије.

Србија на мапи Европе 814. године

Историја Србије

Средњовековна Србија Србија под Турцима Први српски устанак Други српски устанак Краљевина Србија Краљевина Југославија СФР Југославија СР Југославија Србија и Црна Гора Република Србија

Прве информације о српској држави потичу из VII века и династије Властимировића. Родоначелник најзначајније средњевековне српске државе, познате као Рашка, и династије Немањић је Велики жупан Стефан Немања, српски владар из XII века. Српска средњевековна држава била је под јаким политичким и културним утицајем Византије. Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за "Цара Срба и Грка". Турци Oсманлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године. У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства.

Национални устанци у Србији, 1804. под вођством Ђорђа Петровића званог Карађорђе, и поново 1815., довели су до стварања аутономне српске кнежевине. Од 1813. до 1882. српску државу предводе кнежеви, а од 1882. краљеви династије Обреновић. Први устав Србија добија 15. фебруара 1835. године (Сретењски устав). На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

Превратом 1903. и извршењем атентата на Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу Машин, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Ђорђа Петровића-Карађорђа, а за новог Краља бива изабран Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победе у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.

После 1918. Србија је, уз Црну Гору једина уносећи своју државност и сувереност, била део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске и Албаније.

Непосредно после рата, 1945., као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија. Ову државу је сачињавало пет конститутивних република: Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија. Исте године (1945) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и добила и своју шесту федералну јединицу Босну и Херцеговину.

Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија самостално као независна и суверена држава наставља свој пут ка интеграцији у Европску унију.

[уреди] Територијална организација

За више информација погледајте Региони Србије и Окрузи Србије.

Република Србија   Аутономне Покрајине:     - Војводина     - Косово и Метохија

У саставу Републике Србије налазе се 2 аутономне покрајине:

• Војводина (Главни град: Нови Сад)
• Косово и Метохија (Главни град: Приштина)

Напомена: део територије Републике Србије који се налази изван територије аутономних покрајина назива се Централна Србија. Међутим, централна Србија не представља посебну административно-управну јединицу и директно је подређена републичким властима.

Поред тога, целокупна територија Србије је подељена на 29 округа и територију града Београда. На подручју аутономне покрајине Војводине налази се 7 округа, на подручју аутономне покрајине Косово и Метохија 5, док се на подручју централне Србије налази 17 округа и територија града Београда. Сваки округ се састоји од неколико општина, а општине се састоје од месних заједница.

[уреди] Градови

За више информација погледајте Списак градова у Србији.

Иако се у Србији и њеним покрајинама налази многобројна насеља која имају више од 20.000 станивника, на територији Србије службено налази само четири града и град Београд (који има посебан статус). То су градови:

• Београд (1.273.651 становника, шири део 1.576.124)
• Крагујевац (193.930 са ширим делом 211.580)
• Ниш (173.724, шири део 250.518)
• Нови Сад (255.071 , са ширим делом 333.895)₁
• Приштина (254.021 становника,са околином 564.800 становника)
  
  

Градови у Републици Србији
Преко милион  становника:	Београд
Преко 100.000 становника:	Крагујевац | Ниш | Нови Сад | Призрен | Приштина
Преко 19.000 у централној Србији:	Аранђеловац | Бор | Врање | Горњи Милановац | Зајечар | Јагодина | Краљево | Крушевац | Лесковац | Лозница | Нови Пазар | Параћин | Пирот | Пожаревац | Прибој | Прокупље | Смедерево | Смедеревска Паланка | Ћуприја | Чачак | Ужице | Шабац
Преко 19.000 у  Војводини:	Апатин | Бачка Паланка | Бечеј | Врбас | Вршац | Зрењанин | Инђија | Кикинда | Кула | Панчево | Рума | Сента | Сомбор | Сремска Митровица | Суботица | Темерин
Преко 19.000 на Косову и Метохији:	Гњилане | Ђаковица | Косово Поље | Косовска Митровица | Обилић | Ораховац | Пећ | Подујево | Урошевац
Види још :	списак градова и списак насељених места

[уреди] Демографија

За више информација погледајте Демографија Србије.

Према попису из 2002. године, који не укључује Косово и Метохију, Србија има 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.

Проценат писменог становништва је 96,4% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).

Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Очекивана дужина живота становника Србије је 74 године (мушкарци 71, жене 76).

[уреди] Националност

Срби чине већину од 82,86% становништва, следе Мађари 3,91%, Бошњаци 1,82%, Роми 1,44%, Југословени 1,08%, Хрвати 0,94%, Црногорци 0,92 %, Албанци 0,82% те Словаци, Власи, Румуни, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси и други.

Етнички састав Републике Србије 1981.

Етнички састав Србије 2002. године

Етнички састав Војводине 2002. године

Етнички састав Косова и Метохије 2002. године

[уреди] Језик

Званични језик је српски. У Војводини поред српског званични језици су мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински. На Косову и Метохији званични језици су албански, српски и енглески.

[уреди] Вероисповест

Највећи број верника у Србији има православну веру, a следе муслимани (сунити), римокатолици и протестанти, док су друге религије слабије заступљене. У Србији живи и известан број атеиста.

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, и то право се и у пракси поштује. Влада на свим нивоима настоји да заштити ово право у потпуности и не толерише његову злоупотребу, било од стране државних органа, било од стране појединаца. Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест.

[уреди] Државни симболи

За више информација погледајте Застава Републике Србије, Грб Републике Србије и Боже правде.

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине Србије "Боже правде", уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба династије Обреновић из 1882. године и садржи двоглавог белог орла са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна лозе Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и Државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на плавом пољу стоји и мали грб Републике Србије.

[уреди] Политика

За више информација погледајте Политика Србије.

Садашњи председник Србије је Борис Тадић који је победио на председничким изборима 2004, са 53% освојених гласова.

Од марта 2004. премијер је Војислав Коштуница, који се налази на челу мањинске Владе коју чини коалиција између странака: ДСС, Г17+, СПО-НС, а уз парламентарну подршку СПС.

Веће парламентарне странке су Српска радикална странка, Демократска странка Србије, Демократска странка, Социјалистичка партија Србијe, Г17 плус. Странка са највећим бројем посланика у Народној скупштини Републике Србије је Српска радикална странка која је и највећа опозициона партија у Србији.

Република Србија је и чланица више међународних организација као што су: Организација Уједињених Нација (ОУН), Организација за Европску Безбедност и Сарадњу (ОЕБС), Пакт за Стабилност Југоисточне Европе, Савет Европе (СЕ), НАТО програм Партнерство за мир, Међународне Организације за миграције, Међународни Комитет Црвеног крста и Црвеног полумесеца.

[уреди] Правосуђе

За више информација погледајте Министарство правде Републике Србије.

Устав Србије одређује да судови штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.

Судска власт је независна од законодавне и извршне власти.

Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом предвиђеном поступку.

Свако је дужан, извршна власт нарочито, да поштује извршну судску одлуку и да јој се повинује.

Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима.

Судови опште надлежности јесу општински судови, окружни судови, апелациони судови и Врховни суд Србије.

Посебни судови су трговински судови, Виши трговински суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд.

Врховни суд Србије највиши је суд у Републици Србији, и он је непосредно виши суд за апелационе судове, Виши трговински суд, Виши прекршајни суд и Управни суд.

Виши трговински суд је непосредно виши суд за трговински суд, Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајне судове, а апелациони суд је непосредно виши суд за окружни и за општински суд.

Напомена: систем уређења судова примењује се од 1. јануара 2007.

Уставни суд Србије је посебан орган, и не припада судској власти.

[уреди] Права грађана

Грађани у Србији су једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред државним и другим органима без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну припадност, вероисповест, политичко или друго уверење, образовање, социјално порекло, имовно стање или које лично својство.

Нико не може бити лишен слободе, осим у случајевима и у поступку који су утврђени законом. Смртна казна може се изузетно прописати и изрећи само за најтеже облике тешких кривичних дела.

Грађанима је зајемчена слобода кретања и настањивања и право да напусте Републику Србију и у њу се врате. Деца, труднице и стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних прихода, кад то право не остварују по неком другом основу, а друга лица под условима утврђеним законом. ^[2]

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Србије.

Српска економија је била у колапсу почетком 1990их. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности УН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. БДП-ППП за 2005 је био око 41,15 милијарди долара. Док је БДП-ППП износио око 4.400 долара.^[3]

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара (види још: Пољопривреда Србије). Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама.^[4] Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе и Жупа по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији. Метохија је плодна житница. Косово је највеће налазиште лигнита у Европи. Хомољске планине су налазиште бакра. Северни део Баната је богат нафтом и земним гасом.

Србија располаже са око 2.961.000 радно-способног становништва, са стопом незапослености у око 30% (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије)^[5]. Стопа инфлационог раста преко 18%.

Главни увозни партнери Србије су земље Европске уније (Немачка, Аустрија, Италија), САД, Народна Република Кина. Док Србија извози своје производе у земље бившег СССРа и Русије, БиХ-Република Српска и Република Македонија. Дефицит од увоза је око 6 милијади долара (2005, без Косова и Метохије).

Експерти процењују да ће буџет Србије бити растерећен, тј. уштедеће око две милијарде динара отцепљењем Црне Горе. За трошкове Скупштине СЦГ издвајано је 529 милиона, за кабинет председника Маровића 64 милиона, а за Генерални секретаријат СЦГ чак 625 милиона динара.

[уреди] Туризам

За више информација погледајте Туризам у Србији.

Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990 - 2000. год. међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%) То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова.

Стратегијом развоја туризма у Србији утврђен је селективни приступ, при чему се сеоски туризам третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности).

У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство). Бројне друге делатности и активности домицилног становништва, засноване на разноврсним и вредним природним и антропогеним локалним ресурсима, углавном су остајале на маргинама развојних догађања. Међу њима је и туристичка делатност који је важан фактор просперитетнијег развоја ових села у Србији.

[уреди] Саобраћај

Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски). ^[6]

Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички eвропски коридор 10 (аутопут Е-75, Суботица - Београд - Ниш - Димитровград; као и аутопут Е-70 Шид-Београд), који је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, који је спајао Блиски исток и средњу Европу.

Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Морава и Тиса, као и канал Дунав-Тиса-Дунав.

Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром „Никола Тесла“ у Београду, аеродром „Кοнстантин Βелики“ у Нишу и аеродром „Слатина“ у Приштини.

[уреди] Култура

[уреди] Ликовне уметности

• Види: Српско сликарство, Српска архитектура

На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima).

[уреди] Средњи век

Српски средњевековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњевековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Вероватно најпознатија српска срењевековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева.

Иконосликарство је такође део српског средњевековног културног наслеђа.

Утицај византијске уметности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи уметници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастиру Старо Нагоричино и манастиру Грачаница.

Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манстира налазе се 1000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.

Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14-ог века, и то у долини реке Морава. Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњевековним одорама.

За време турске владавине, углавном је замрла уметничка активност у Србији. Неке барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској (Теодор Крачун, Јаков Орфелин).

[уреди] Модерно доба

Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19-ог века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма.

Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић и Мића Поповић.

Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.

[уреди] Књижевност

• Види: Српска књижевност

Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани глагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе је најстарија ћирилична књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.

За време турске владавине, у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност.

У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. века били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Данило Киш и Милорад Павић, мада има и вредних песничких достигнућа: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић и Миодраг Павловић.

[уреди] Музика

• Види: Српска музика

Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су Ужичко коло и Моравац.

У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника. Трубачки оркестри су такође веома популарни. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубачи Србије су: Фејат Сејдић, Бакија Бакић и Бобан Марковић.

Период турске власти оставио је трага у музици целог Балкана, па и Србије. У последњих 15-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике. оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Многи данашњи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Жељко Јоксимовић, Драгана Мирковић и Светлана Ражнатовић-Цеца.

У забавној и поп музици, велике звезде српске естраде били су: Ђорђе Маријановић, Лола Новаковић и Седморица младих. Још увек су активни и омиљени Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.

Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960-их. Велику популарност су постигле 1980-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатерина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља Чорба, Бајага и Инструктори и Ван Гог.

[уреди] Класична музика

Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети.

Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.

[уреди] Позориште и филм

• Види: Позориште у Србији, Филм у Србији

Јоаким Вујић (1772-1847) је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду.

Српска филмска уметност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан и Горан Паскаљевић. Најпознатији и најнаграђиванији српски режисер је Емир Кустурица (добитник две Златне палме у Кану).

Међу глумцима, у прошлости су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Данас су најпознатији Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић и Раде Шербеџија.

[уреди] Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији

• 1979 - Град Стари Рас, манастир Сопоћани и Петрова црква (најстарија црква у Србији)
• 1986 - Манастир Студеница
• 2004 - Манастир Дечани
• 2006 - Манастир Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка

[уреди] Фестивали

У Србији има много фестивала и концерата. Најпознатији фестивал је Егзит (Exit) који се одржава сваког лета на Петроварадинској тврђави поред Новог Сада. На Егзиту наступа доста страних као и домаћих извођача, такође га сматрају популарним светским фестивалом.

Најпознатији фестивал етно звука је Сабор у Гучи. Одржава се као и остали сабори у Драгачеву и околини о неком значајном верском празнику. У Гучи је то Велика Госпојина, и некада је то био велики пазарни дан и место за окупљање из околних села, временом се претворило у празник трубе и постао место где се одржава смотра трубача и додељује престижна награда Прва труба Драгачева.

[уреди] Развој науке и високог школства у Србији

За више информација погледајте Наука у Србији.

Услови за развој науке и школства у Србији, нажалост, нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835-1878. долази до институционализације просвете. Велика школа у Београду је отворена 1863, а трансформисана је у Универзитет 1905. Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.

У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.

Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, математичари Милева Марић и Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин и Никола Тесла.

Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжињерство „Михајло Пупин“.

Данас у Србији делује 6 Универзитета.

Погледати:

• Српска академија наука и уметности
• Матица српска
• Институт за нуклеарне науке Винча
• Институт Михаило Пупин

[уреди] Образовање

Школовање је сваком доступно, под једнаким условима. Основно школовање је обавезно и траје осам година.

За редовно школовање које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћују школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом. ^[2]

[уреди] Празници

Датум	Назив	Напомене
1. и 2. јануар	Нова година
7. јануар	Православни Божић
14. јануар	Православна Нова година	није нерадни дан
27. јануар	Дан Светог Саве	нерадан дан само за школе
15. фебруар	Дан државности
	Велики петак
	Ускрс
	Велики понедељак
1. и 2. мај	Празник рада
9. мај	Дан победе
28. јун	Видовдан

[уреди] Види још

• Национални паркови Србије
• Пољопривреда Србије

[уреди] Галерија слика

Национални парк Фрушка гора у Војводини	Манастир Високи Дечани у близини Пећи	Градска кућа и Милетићев споменик у Новом Саду	Бели Анђео, фреска из манастира Милешева
Прва гимназија у Крагујевацу	Народно позориште у Суботици	Центар града Ниша	Национални парк Ђердап на североистоку Србије
Храм Светог Саве у Београду	Национални парк Копаоник у централном делу Србије	Власинско језеро на југоистоку Србије	планински туристички центар Златибор

[уреди] Референце

1. ^ Србија CIA The World Factbook
2. ^ ^2,0 2,1 Београд, 28. септембар 1990. Устав Републике Србије. 9 одредби и 136 чланова
3. ^ Србија CIA The World Factbook
4. ^ srbija.sr.gov.yu srbija.sr.gov.yu
5. ^ Србија CIA The World Factbook
6. ^ www.srbija.sr.gov.yu Статистике о Србији

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Влада

• Влада Републике Србије
• Народна канцеларија председника Републике Србије
• Народна скупштина Републике Србије
• Народна банка Србије
• Туристичка организација Србије

[уреди] Остало

• Б92 - информативни портал
• Интернет Крстарица
• ТАНЈУГ
• RTS - Јавни сервис Србије
• rastko.org.yu - Историја Србије
• Предели Србије - Sights of Serbia by Melissa Enderle ((en))

Република Србија
Главни град: Београд Аутономне покрајине: Војводина | Косово и Метохија1 Главни градови покрајина: Нови Сад | Приштина 1 - Према резолуцији 1244 Савета безбедности, Косово и Метохија je под управом УН
Портал Републике Србије

Општине у Републици Србији
У централној Србији :	Александровац • Алексинац • Аранђеловац • Ариље • Бабушница • Бајина Башта • Баточина • Бела Паланка • Блаце • Богатић • Бојник • Бољевац • Бор • Босилеград • Брус • Бујановац • Ваљево • Варварин • Велика Плана • Велико Градиште • Владимирци • Владичин Хан • Власотинце • Врање • Врњачка Бања • Гаџин Хан • Голубац • Горњи Милановац • Деспотовац • Димитровград • Дољевац • Жабари • Жагубица • Житорађа • Зајечар • Ивањица • Јагодина • Кладово • Кнић • Књажевац • Косјерић • Коцељева • Краљево • Крупањ • Крушевац • Куршумлија • Кучево • Лајковац • Лапово • Лебане • Лесковац • Лозница • Лучани • Љиг • Љубовија • Мајданпек • Мали Зворник • Мало Црниће • Медвеђа • Мерошина • Мионица • Неготин • Нова Варош • Нови Пазар • Осечина • Параћин • Петровац • Пирот • Пожаревац • Пожега • Прешево • Прибој • Пријепоље • Прокупље • Ражањ • Рача • Рашка • Рековац • Свилајнац • Сврљиг • Сјеница • Смедерево • Смедеревска Паланка • Сокобања • Сурдулица • Топола • Трговиште • Трстеник • Тутин • Ћићевац • Ћуприја • Уб • Ужице • Црна Трава • Чајетина • Чачак • Шабац
У Војводини :	Ада • Алибунар • Апатин • Бач • Бачка Паланка • Бачка Топола • Бачки Петровац • Бела Црква • Беочин • Бечеј • Врбас • Вршац • Жабаљ • Житиште • Зрењанин • Инђија • Ириг • Кањижа • Кикинда • Ковачица • Ковин • Кула • Мали Иђош • Нова Црња • Нови Бечеј • Нови Кнежевац • Опово • Оџаци • Панчево • Пећинци • Пландиште • Рума • Сента • Сечањ • Сомбор • Србобран • Сремска Митровица • Сремски Карловци • Стара Пазова • Суботица • Темерин • Тител • Чока • Шид
На Косову и Метохији :	Витина • Вучитрн • Глоговац • Гњилане • Гора • Дечани • Ђаковица • Звечан • Зубин Поток • Исток • Лепосавић • Липљан • Качаник • Клина • Косово Поље • Косовска Каменица • Косовска Митровица • Ново Брдо • Обилић • Ораховац • Пећ • Подујево • Призрен • Приштина • Србица • Сува Река • Урошевац • Штимље • Штрпце
Градске општине Београда:	Барајево • Вождовац • Врачар • Гроцка • Звездара • Земун • Лазаревац • Младеновац • Нови Београд • Обреновац • Палилула • Раковица • Савски венац • Сопот • Стари град • Сурчин • Чукарица
Остале градске општине:	Крагујевац - Аеродром • Пивара • Станово • Стари Град • Страгари Ниш - Медиана • Нишка Бања • Палилула • Пантелеј • Црвени Крст Нови Сад - нема градске општине