Милан Ракић
Из пројекта Википедија
Милан Ракић (1876—1938), српски песник и академик.
[уреди] Биографија
Рођен је 18. септембра 1876 године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934. Његов отац је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а деда по мајци академик Милан Ђ. Милићевић.
[уреди] Списак књижевног рада
Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику" 1902. Потом је објавио две збирке песама, које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.
[уреди] Критички осврт
Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и претстављају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду („Симонида“) , напуштену цркву крај Пећи, Гази-Местан („На Гази-Местану“) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапида-ран. ,,У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији".
Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.
Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи". Утицај француског симболизма и декадансе oceћa се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.
