Словачки језик

Из пројекта Википедија

Словачки језик (сл. slovenský jazyk или slovenčina) службени је језик Републике Словачке, с пет милиона становника (број Словака у другим државама процењује се на око милион). Такође, службени је језик АП Војводине и неких општина, међу којима и Нови Сад, Бачки Петровац, Ковачица и друге.

Словачки се, као група дијалеката, издвојио из касног прасловенскога још у 10. веку, али је као стандардни језик успостављен тек половином 19. века. Од 15. до 17. века служио је као културни језик у Словачкој чешки с многим словачким особинама. Први покушаји увођења словачког књижевног језика забележени су у 18. веку. На истоку Словачке покушали су то калвинисти, а на западу А. Бернолак. Међутим, тек је Људовиту Штуру у четрдесетим годинама 19. века успело успоставити књижевни језик утемељен на средњословачким дијалектима.

Изградњи стандардне норме битно је допринела словачка граматика "Mluvnica jazyka slovenského" Мартина Хатале из 1864. године, а заслуге за даљи развој стандардног језика има "Rukoväť spisovnej reči slovenskej" С. Цамбела из 1902. Први правопис је "Pravidlá slovenského pravopisu" штампан 1931. За време словачке државе, између 1939. и 1945., многи су чехизми, који су били бројни као и германизми и хунгаризми, замењени домаћим речима. Словачко писмо је латиница обогаћена неколицином дијакритичких знакова и двослова који означавају један глас.

[уреди] Историја словачког књижевног језика

Историја словачког књижевног језика била је одређена пре свега чињеницом да је у другој половини Х века, умногоме на достигнућима државне организације великоморавске државе, створена Мађарска империја, која је себи потчинила и словачко племство и у којој је латински језик био језик цркве, администрације и културе све до XIX века. Зато су и Словаци морали да се прилагоде ситуацији словенско-несловенске полиглосије, и зато су од оснивања Мађарске империје до средине XIX века писали углавном на латинском језику.

Пошто се Велика Моравска распала, Чешка се као самостална држава одвојила од Словачке, која је ушла у састав Мађарске, али су између Чешке и Словачке и даље постојали културни контакти. Они су нарочито ојачали после оснивања универзитета у Прагу 1348. године, на којем су студирали и Словаци. Та чињеница, као и хуситски походи у Словачку, а затим насељавање чешких протестаната у Словачкој у XVI веку допринели су ширењу чешког језика у Словачкој, а затим и његовој употреби у функцији књижевног језика Словака све до краја XVIII века. Тако су Словаци писали на латинском или чешком (са уношењем у тај језик својих, словачких елемената), а говорили на матерњем, словачком језику. Тај језик, који додуше није био ни државни ни црквени, па чак ни нормирани књижевни језик, али на којем се стварала народна поезија, био је стуб словачке националне културе.

До покушаја да се установе писменост и књижевност на словачком језику дошло је у XVII веку, али ти покушаји нису били довољно снажни, тако да су тек крајем XVIII века написани прва граматика и први речник словачког језика. Аутор тих дела био је Адам Бернолак. Он је норму словачког књижевног језика одредио претежно на западнословачкој, али и на средњословачкој основи. Међутим, нису сви Словаци тај језик прихватили као свој књижевни језик. Протестанти су и даље писали на чешком језику Краљичке библије (тзв. библитчина). Основе савременог словачког језика, утемељеног на средњословачком дијалекту, поставила је средином XIX века група словачких књижевника, филолога и културних посленика, представника словачког националног препорода, окупљених око Људевита Штура, који је сам 1846. године написао граматику словачког језика и више филолошких радова о словачким говорима, о правопису и другим питањима словакистике. На том језику почињу да се објављују књиге, новине и часописи. Године 1852. објављена је граматика словачког језика Мартина Хатале, која је написана према строжим научним критеријумима и дуго узимана као образац граматичке норме словачког књижевног језика - све до појаве модернијих нормативних граматика, правописа и речника у XX веку. После 1918. године, у Чехословачкој републици, и од 1993. године, у самосталној Републици Словачкој, словачки књижевни језик добио је несметане могућности за даљи развој и употребу у свим друштвеним и културним сферама.

Развој словачке књижевности био је одређен, пре свега, чињеницом да су Словаци дуго били под мађарском влашћу која је кочила развој словачке културе. Ипак, неговала се и развијала богата народна књижевност. Поред тога, ометани у настојањима да пишу на словачком језику, многи словачки писци писали су на чешком језику и учествовали у чешком препороду (нпр. Ј. Колар, П. Ј. Шафарик и др.). Када се средином XIX века формирао словачки књижевни језик, ствара се претежно романтична и револуционарна поезија (Ј. Бото, О. Сладкович), као и проза. Крајем XIX века словачка књижевност је доживела талас мађаризације (С. X. Вајански, П. Хвјездослав, Ј. Краска и др.). После 1919. године развија се у много повољнијим условима и укључује у европске културне токове. По завршетку Другог светског рата и до почетка деведесетих година у словачкој књижевности доминирао је социјалистички реализам и био је готово сасвим онемогућен развој других књижевних праваца, слично као и у другим земљама тзв. источног блока. Данас у Словачкој постоје много бољи услови за тематски, жанровски и идејно разноврсно књижевно стваралаштво.

[уреди] Литература

• Измена од 12. марта 2005. године коју је направио Корисник:Милош подразумева део преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.

	Службени језици Европске уније
дански | енглески | естонски | фински | француски | немачки | грчки мађарски | италијански | летонски | литвански | малтешки | пољски португалски | словачки | словеначки | холандски | чешки | шпански | шведски
Извор: Интернет презентација ЕУ Видети још: Називи ЕУ на различитим језицима