Бошњачки језик
Из пројекта Википедија
|
Бошњачки језик је национални језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: у Босни и Херцеговини (1,7-1,8 милион), Србији и Црној Гори (245.000) и Западној Европи и Северној Америци (150.000), и неутврђен број исељеника у Турској.
Напомена:
Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена "босански" за језик једног од босанских народа (Бошњака) покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине. У том смислу, званично име за овај стандардни језик на српском (у Србији и Републици Српској), на хрватском (у Хрватској) је "бошњачки", а на самом бошњачком (у Федерацији БиХ) - "босански".
Садржај |
[уреди] Бошњачки језик као систем дијалеката
Бошњаци су изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја, углавном: новоштокавског икавског (тзв. босанко-далматински) и шћакавско ијекавскога (тзв. источно-босански дијалект), којим говоре Бошњаци и Хрвати, новоштокавскога ијекавског (тзв. источнохерцеговачко-крајишки), којег дијеле са Србима, Црногорцима и Хрватима, те неновоштокавског ијекавског (тзв. зетско-јужносанџачки дијалект) којиме говоре Бошњаци, Црногорци и Срби. Удио Бошњака у осталим говорима (нпр. новоштокавском екавском (тзв. шумадијско-војвођански дијалект) и неновоштокавском екавском (тзв. косовско-ресавски дијалект)) је занемарљив. Због процеса језичне асимилације, акултурације и миграција као посљедица посљедњега рата немогуће је одредити тачан број и распоред говорника појединога дијалекта, но, приближно се може навести сљедеће: већина Бошњака у Бихаћкој регији, углавном у западној Босни , као и средњој и јужној Босни (Травник, Бугојно, Зеница, Ливно,..) и сјеверном дијелу Херцеговине говорници су босанско-далматинског дијалекта; становници широкога појаса који се протеже јужно од Сарајева до Тузле на сјеверу, са средиштима у Сарајеву, Кладњу, Брези, Сребренику, Тузли, Завидовићима, Олову, Високом, Фојници, Какњу,..изворни су говорници источно-босанског дијалекта; Бошњаци у подручју средње и источне Херцеговине (Чапљина, Столац, Невесиње,..), оаза у источној Босни (Горажде), те у већем дијелу Црне Горе и дијелу Србије (Никшић, Пљевља, Пријепоље,..), као и становници већих градова (укључујући и оне исељене из градова као Теслић, Приједор, Бања Лука, Добој, Зворник, Власеница,..)- говорници су источнохерцеговачко-крајишког дијалекта; док су Бошњаци који наставају исток Црне Горе и југозапад Србије (Подгорица, Бијело Поље, Нови Пазар,..) говорници зетско-јужносанџачког дијалекта.
[уреди] Турско раздобље
По турском освајању, које је захватило Босну 1463, но наставило се у разним подручјима садашње БиХ још преко 50 година, долази до знатних друштвених, етничких и језичких промјена. Наиме, дијалекатска карта која се формирала од 15/16. вијека мијењала је обрисе говора појединих подручја, но не и саму структуру. Основне особине су велике сеобе становништва, одсељавање дијела староседелачког становништва у Хрватску, Мађарску, Италију, Аустрију и Словенију, као и исламизација староседелачког становништва, те досељавање сточарскога елемента из већ освојених подручја Балканског полуострва, поготово Србије, Црне Горе и Албаније. На језичком подручју долази до новоштокавских иновација, тј. гласовних и морфолошких промјена које су створиле новоштокавски супстрат за касније стандардне језике. Новоштокавски су говори потекли из слива ријеке Неретве и ширили се на сјевер, запад и исток. Главне су разлике у односу на староштокавске говоре (који и даље постоје на знатном дијелу БиХ): четвороакценатски систем, појава дуге множине (град/градови према староштокавској множини гради), изједначавање падежа у дативу, локативу и инструменталу, као и дефинитивна успостава дочетнога –о у партиципу мјесто –л (говорио/говорил), те губитак фонема "х" у већини говора ('оћу, 'ајде). Од 15. до 18. века траје етно-конфесионална диференцијација која ствара три вјерско-народносне групе: исламску, католичку и православну. Те групе живе засебним вјерско-цивилизацијским животима, често без икаквих контаката на пољу културе, што је узроковало и засебност културних националних корпуса та три народа. Процес исламизације резултује у стварању посебне народне скупине, које ће временом промијенити спектар имена. Прије пријеласка на приказ језичних особености, слиједи осврт на три екстралингвистичка фактора који се често спомињу (или површно интерпретирају) у популарној литератури везаној за проблематику језика у садашњој БиХ:
а) прво се односи на национално име Бошњака. Изворно име "Бошњанин" (у латинским изворима синг. «Босненсис») првобитно означава једино припадника средњовјековне босанске политичке јединице. У почецима османске владавине "Бошњак" (историјски турцизам "Бошњанин") име је за поданика кршћанске вјероисповијести, док се израз "Босналу" односио на исламизовано домаће становништво. Потом, за устаљене турске власти, ријеч "Бошњак" означавала је свакога припадника земље Босне ("Бошњак-миллети"), па и израз "Бошњак-кавми" значи само бошњачки народ-за што је прикладнији био назив "Бошњак-таифеси", који се среће као одредница за становника Босне у народносном или "племенском" значењу. Сами су пак народи који наставају БиХ за себе употребљавали различите називе: од "Бошњак" у цијеломе спектру значења, с тежиштем на територијално-земаљској ознаци, преко низа локалних и конфесионалних имена, до модерних националних. Код Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини су у 19. веку дефинитивно надвладала национална имена, потиснувши старије конфесионалне и регионалне означитеље. Садашњи бошњачки народ је од средине 19. вијека прошао кроз низ фаза именовања и преименовања (Турци, Турци Бошњаци, Хрвати/Срби муслимани, Југославени муслимани, Муслимани), да би на концу стољећа коначно превладало бошњачко национално име за припаднике исламске вјероисповијести који су изворни говорници некога дијалекта који припада средњејужнославенском дијалекатском систему.
б) друга се спорна тема односи на данашње име језика, босанско. Будући да се ознака за припаднике босанске политичке јединице појављује од 10 . и 11. стољећа у грчким и латинским врелима, да би се наставила у старославенским, домаћем вернакулару и европским језицима, потребно је дати сумарни преглед, првенствено зато што се ради о једном од главних спорова око именовања језика, и то од стране Хрвата и Срба у БиХ (и уопште). Познато је да Хрвати и Срби сматрају да би рационално било да се језик Бошњака зове бошњачки, а не босански, јер други назив имплицира да се ради о земаљском, државном језику- што није случај, а и одаје аспирације Бошњака за доминацијом (бар у том погледу) у цијелој БиХ. С друге стране, бошњачко вођство и народ инсистирају на историјској утемељености назива босански језик, као и емоционалној везаности Бошњака за то име. Будући да се ради о непомирљиво супротстављеним ставовима, преостаје да се наброје историјске чињенице, без претензија да ће то набрајање ишта разријешити.
Главна немогућност рационалне расправе лежи у томе што је турска ријеч "Бошњак" замијенила стару "Бошњан(ин)"- али у суженом значењу. Прије је Бошњанин означавао било којега житеља Босне, док се име Бошњак односи на само један сегмент популација, исламизирано становништво. Због тога је напросто немогуће из старијих извора извести било какав једнозначан закључак, јер се само име употребљавало у другачијим друштвено-етничким околностима. Томе још треба додати и то да у већини страних језика онога доба у којима се писало о Босни (латински, италијански, француски,..) нема разликовања међу појмовима "босански" и "бошњачки"- чак ни на формалном нивоу, па та свједочанства мало значе. У историјском приказу, можемо рећи:
- име за језик у Босни је споменуто код грчког реформатора српског правописа Константина Филозофа (14. ст.) као босански, док је раније најраширенији назив био "славенски" ("lingua sclauonica" у латинским изворима). Каткад је споменуто име српски (sr'scie), но, на неколико повеља које су владарску династију Котроманић писали увежени писари из освојених подручја из Србије, те хрватски (croatice, на латинском) у преписци с Римом. Но, до пада под Турке, међу ријетким споменима домаћега језика у Босни доминира општесловенско име - славенски.
- у раздобљу од 15. до 19. вијека се појављују (осим хрватског, српског, илирског, словенског, словинског и далматинског имена) називи "босански" и "бошњачки". По доступним подацима, изгледа да су Хрвати у Хрватској и Босни и Херцеговини често користили назив "босански" да означе штокавско нарјечје или разговорни језик уопште (нпр. дубровачки аутори и фрањевачки писци у Босни). Појам је имао двоструку разликовну функцију: некад је босански значило штокавски (а не чакавски, који је неријетко зван далматинским), а у другим случајевима штокавски икавски (чиме се разликовао од "дубровачког језика", или штокавско-јекавског, код Бартола Кашића). Међу Бошњацима, а и турским путописцима, користе се оба назива (босански и бошњачки)- уз напомену да је тешко у турском правити разлику једног од другог. Неспорно је да је у 19. стољећу забиљежено да је већински назив за језик у Босни бошњачки (нпр. по свједочанствима Матије Мажуранића "...у Босни се бошњачки еглендише"), а појављује се и име босански (нпр. у црногорским муслиманским изворима).
Закључно би се могло рећи да је разликовање назива "босански" и "бошњачки" најновијега датума, јер у старијим изворима има поткрепе за оба назива, с тиме да ниједан од назива нема функцију означитеља говора муслимана- а не католика и православних. Историјско помињање и једнога и другога имена, у различитим контекстима и с различитим значењима, није аргумент ни за ни против у садашњој препирци око језика Бошњака.
Након приказа ових изванјезичких полемичких елемената, приказаће се основне карактеристике значајне за формирање савременога босанског језика.
[уреди] Књижевност алхамијадо и формирање вернакулара
У 15. и 16. стољећу почиње права историја босанскога језика- заједно с појавом бошњачко-муслиманскога етноса и његовим диференцирањем како од католичких и православних земљака, тако и од истовјерних Турака и исламских насељеника из других подручја Османскога царства. Но, језик не настаје ни од куда, из безваздушног простора. Босански језик је темељен на старој језичкој баштини, погтово на говорном језику каквога налазимо на мраморовима или стећцима, као и на затеченом језичном стању. На дијалекатском нивоу, може се грубо рећи да су муслимани и католици западно од црте која повезује поријечја Неретве и Босне штокавски икавци с чакавским елементима, а источно шћакавски и штокавски ијекавци. Православно становништво се ширило заједно с турским јединицама из подручја садашње Црне Горе, западне Србије и источне Херцеговине, те је донијело углавном новоштокавски ијекавски дијалект.
Што се муслиманскога становништва тиче, оно је настало највише исламизацијом староседелачког становништва, али и приливом исламизираних становника дијелова Хрватске (Славонија, Сријем, Лика, Далмација), те Црне Горе (највише у приморском дијелу, док је домородачко становништво остало у подручју црногорског и српског Санџака, које својим дијалекатским изразом одудара од старе босанске и хумске језичке ситауције), као и западне Србије. На подручју садашње БиХ дијалекатска карта је увелике измијењена у односу на предосманско раздобље, но, доста је карактеристика остало, суди ли се по дијалектолошким истраживањима: чакавско нарјечје Бихаћке регије замијењено је архаичним шћакавско икавским, идиомом око којега се дијалектолози још споре; средња Босна је остала штокавско икавска, каква је и била, а источнији дијелови шћакавско ијекавски. Што се тиче просторне распрострањености, највеће промјене су забиљежене на подручју тзв. Турске Хрватске или Босанске Крајине, посебно већинскога дијела насељеног православним становништвом (Дубица, Бања Лука, Босански Нови, Мркоњић град/Варцар Вакуф,..), гдје је новоштокавски ијекавски замијенио чакавски и штокавски икавски. Сумарно, за говорни језик Бошњака од 15. до 19. стољећа би се могло рећи да је углавном, уз мање измјене, остао исти или се природно даље развијао на већем дијелу садашње БиХ-једини изузетак чини пространо подручје Босанске Крајине, и, мањим дијелом, Подриња и Семберије. Према томе, у 15/16. стољећу је босански језик ушао у историју, стваран у новој атмосфери исламског цивилизацијског круга и темељен на језичкој баштини старе Босне и Хума, што спада у његову предисторију. Позната је чињеница да неријетко занемаривана остварења постају, пост фестум гледано, прослављени темељи будућности. У књижевности добар је примјер Волтер, који је мислио стећи славу еповима (сада углавном заборављенима), док су за разоноду написани кратки романи као "Кандид" остали пишчево трајно насљеђе које га је прославило. Сличан је случај с бошњачком алхамијадо (срећу се још и изрази као аљамиадо, аљамијадо, алхамиадо) књижевношћу, која је служила за разоноду својим творцима који су властиту креативну енергију углавном усмјерили на дјела писана класичним исламским језицима- арапском, турском и фарсију/персијском. Но, ток историје је прогутао та њихова дјела високих амбиција, положивши их у непрегледно море исламско-оријенталне књижевности на централним језицима ислама. Оно што је остало, и по чему су Мехмед Ускуфи, Хасан Каимија, Сиррија, Умихана Чувидина и многи други запамћени- стваралаштво је на босанскоме језику.
Још у раном добу јавља се двострука писменост- на босанчици и аребици (или арабици)- модификованом арапском писму, у неким елементима прилагођеном гласовним карактеристикама босанског језика.
Алхамијадо књижевност је дала преко 100 дјела-како пјесничких, тако и прозних. У пјесничком изразу доминирају исламске форме: илахије, касиде, затим поучне, сатиричко-политичке и друштвено-критичке пјесме, те вјерски спјевови, док у прози налазимо уџбенике, практичне приручнике, вјерско-поучну литературу и сл. Прво дјело алхамијадо књижевности је "Цхирват туркиси", или "Хрватска пјесма" неког потурчењака, Мехмеда из Ердеља (Мађарска), из 1588 или 1589.
[уреди] Усмена књижевност
Иронијом судбине, најпознатија бошњачка народна умотворина, пјесма "Хасанагиница", постигла је свјетску славу прво као "илирска" пјесма коју је забиљежио Алберто Фортис у свом путопису, и која је убрзо продрла у европска културна средишта концем 18. и почетком 19. вијека. Занимљиво је да је Вук Караџић ту изворно штокавско-икавску (па и чакавску- тако ју је Фортису у Сплиту рецитирао хрватски културни дјелатник Бајамонти) пјесму, која описује збивања искључиво у муслиманској средини, и то у ондашњој турској Далмацији, у Имотскоме- представио њемачкој и европској јавности као врхунац српске народне поезије. "Хасанагиница", која није искључиво бошњачка по утјецају ни раширености, али јест по постанку и настанку- још није национално атрибуирана успркос распаду сербо-кроатизма као дисциплине.
Но, све у свему, може се рећи да бошњачка народна поезија, епска и лирска, заузима видан дио стваралаштва Бошњака. Најзначајније су збирке изашле у Хрватској и иноземству (сакупљачи писци и етнолози Лука Марјановић, Коста Хорманн, Алија Наметак, Наско Фрндић, Милман Пери; концем 20. вијека те су збирке поново издане и обрађене у редакцији Ђенане Бутуровић и Муниба Маглајлића). Збирке су опсежне- нпр. Марјановићева, која је сакупљана у Крајини, с "пивачем" Мехмедом Колаковићем, те другима, има преко 255.000 стихова; Перијева, која репродукује преко 12.000 стихова бјелопољског "Хомера" Авде Међедовића. За језичну ситуацију је важно сљедеће:
- епске и лирске пјесме, а и веома популарне и радо биљежене севдалинке, пружају, у погледу језичкога израза, очекивану слику-унаточ "преправљању" текстова током времена (нпр., уклањање разних језичнодијалекатских особености, а каткад и недопустиве интервенције у тексту које су се очитавале у додавању или одузимању ријечи или цијелих стихова), видљиво је да је усмено бошњачко стваралаштво, на дијалекатском нивоу, остварено на босанско-далматинском, источно-босанском, источнохерцеговачко-крајишком и зетско-санџачком дијалекту
- народне пјесме имају осјетно већи дио турцизама, или исламских оријентализама у вокабулару, него што је то уобичајено у говорном језику
У формалној стандардизацији босанскога језика народно бошњачко стваралаштво је судјеловало у мјери којој је то било могуће, а то значи да се његов утицај осјетио понајвише на већој заступљености турцизама. Но, будући да модерна цивилизација већ има у великој мјери изграђен вокабулар, утицај народне поезије и усменога стваралаштва је углавном ограничен на рјечник традиционалних занимања и заната, породичниих односа и вјерско-обичајне терминологије.
[уреди] Књижевност и писменост на оријенталним језицима
[уреди] Ситуација у 20. веку и стандардизација
Одлике бошњачког стандардног језика су следеће:
- бошњачки језик је, као стандардни језик, један од језика (уз хрватски и српски) који слиједе, уз различите степене утицаја, из старије језичке баштине настале на тлу Босне и Херцеговине
- језички стандард још није у потпуности завладао медијима бошњачкога народа у Босни и Херцеговини.
- језичке споменике предтурског периода какве налазимо на натписима на каменим плочама и у повељама Котроманића, одликује штокавско нарјечје прожето у већој или мањој мјери црквенословенским. Предтурска Босна је подручје ћириличне писмености, имала је и своју регионалну верзију писма касније прозвану босанчица, док се латинично писмо први пут јавља за вријеме Аустро-Угарске.
- језички споменици специфично бошњачког језика (тј. они који нису писани на мјешавини црквенословенскога и вернакулара, каквога налазимо на натписима на стећцима у 14. и 15. вијеку) сежу у 16. и 17. вијек, у алхамијадо књижевност писаној на модифицираном арапском алфабету (аребица). Честа је била и употреба ћирилице, и то првенствено у кореспонденцији босанских муслиманских великаша ("беговица", беговско писмо)
- током 19-тог, првенствено крајем, вијека, појављује се опсежнија културна дјелатност Бошњака на језику који је различито именован: српско-хрватски, хрватски, српски, босански. Изет Сарајлић je један од познатијих босанских писаца, док у санџачке писце убрајамо Хусеина Башића, Ћамила Сијарића, Мурата Балтића, Бајрама Реџепагића и Сафета Сијарића.
Распадом СФРЈ и ратом у Босни и Херцеговини отпочела је коначна стандардизација босанског језика, и то у рјечницима Алије Исаковића, правопису Сенахида Халиловића и граматикама Џевада Јахића и Сенахида Халиловића. Одлике босанскога стандарднога језика су, по прописима тих дјела, чешћа употреба оријентализама ("турцизми" и "арабизми") и очување фонема "х" и "ф" у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.
Бошњачки језик, уз српски и хрватски, један од три службена језика у Босни и Херцеговини.
[уреди] Такође видети
Босанска ћирилица ("Босанчица")
