Драгиша Васић

Из пројекта Википедија

Драгиша Васић (Горњи Милановац 2. октобар 1885 - јун 1945, Бања Лука је био српски књижевник, академик и адвокат.

[уреди] Биографија

Као младић послат је на школовање у Београду. Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник. Рано је остао удовац. Прва жена му је била кћи председника Српске владе др Ивана Рибарца. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви. Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“. Протествовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. После Солунског процеса заоштрио је односе са државом. По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „ Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Михаило Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз Српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака "Утуљена кандила"(1922). Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1924). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.

Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године. Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татијана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији. Као једног од угледнијих човека тога времена, додељена му је титула Академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског Културног Клуба са средиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се употнао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.

По почетку Априлског рата нашао се на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић одлази у родно место и повлачи се из јавног живота. По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.

Из свог села пише неколико писама на Равну Гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонко Вучковић долазе воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић стиже у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној Гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата. Васић је почео да политички уздиже четнички покрет. Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата читаве Врховне Команде. Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог априлског рата старе југослковенске државе. Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.

За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.

По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом "Слобода или смрт". Васић је свој целокупшни боравак на Равној Гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне Горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне Горе, затим априлским сломом и капитулацијом, организацијом Драже Михаиловића, преговорима са партизанима и своја запажања. Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју. Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба Четничке Врховне Команде у пећини на Равној Гори коју су Немци пронашли и уништили.

Након повлачења Четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору. Стално је био присутан у Врховни Штаб пуковника Михаиловића у Шеховићима код Колашина. По формирању Врховне Команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са др Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Међутим водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.

Нови подстрек Драгиша Васић добија на Светосавском конгресу у село Ба, близу Љига у другој половини јануара 1944. Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у село Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног Националног Комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.

На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944., Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену. Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, последне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника. По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.

Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бања Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈА). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је. По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈ-а Ђуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији. Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу. То је посведочила његова ћерка Татијана Васић. Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу. У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића. Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бања Луци почетком јуна 1945. По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду.

Записници са суђења и пресуда нигде не постоје. У литературама је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић уствари замењен за неке похватане Усташе на основу погодбе које су имали Народноослободичачки покрет и Усташка држава пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, Комунисти су пустили неке веће Усташке личности да слободно беже Запад док они не затворе потпуно обруч.