Солунски процес
Из пројекта Википедија
Солунски процес је био судски процес против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, заменика начелника штаба Треће армије и вође тајног официрског удружења „Уједињење или смрт“ (Црна рука) за наводни покушај убиства српског регента Александра Карађорђевића код Острове 11. септембра 1916. године. На смрт су, поред Аписа, осуђени и стрељани мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић.
Садржај |
[уреди] Позадина
За време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега за време док се возио у својим колима Солуном.
Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да пуковник Апис планира да изведе војни пуч, да збаци Регента и закључи сепаратни мир са Аустро-Угарском, да је при том водио тајне разговоре са сустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустро-Угарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са регентом Александром.
На седници је одлучено да се цела група, на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније су још десеторица припадника организације „Уједињење или смрт“ изведена пред суд.
[уреди] Суђење и пресуде
Укупно је под истрагу стављена 124 официра, а 20-орици њих је претило да ће бити изведени пред Војни суд.[1] Солунски процес је одржан пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године.
Суђење је водио генерал Мирко Милисављевић, а јавни тужилац је био генерал Љубомир Дабић. На суђење су као сведоци довођени многобројни војници, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. На процесу су одбили да се појаве тадашњи официри, а касније и генерали Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић и Дража Михаиловић.
Пресуда Војног суда је донета 5. јуна 1917. године. Њоме су се на казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Велимира Вуловића, осуђени и:
- пешадијски пуковник Радоје Лазић.
- генералштабни пуковник Милан Миловановић
- пешадијски пуковник Чедомир Поповић
- коњички потпуковник Владимир Туцовић
- коњички потпуковник Велимир Вемић (учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић)
- пешадијски пуковник Богдан Раденковић (Вицеконзул)
На временске казне осуђени су:
- поручник Дамијан Поповић
- потпоручник Мухамед Мехмедбашић (учествовао у атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године)
Пресуде нису извршене одмах. Доста се разматрало о жалбама осуђених, чак је и Регент Александар у више наврата долазио да помилује неке осуђенике. Коначно, сви осуђени на смрт, осим Аписа, Малобабића и Вуловића, су уместо смртне казне, добили казне затвора, а касније су били сви ослобођени.
За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917:
.
Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. пробудили стражари и показали му да крене са њима. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом.
Сво троје су везани одведени на Солунско поље где су већ биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране и везали су им очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 изјутра, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо: „Живела Југославија!“ [тражи се извор]
[уреди] Контроверзе
После извршетка смртне казне, много се полемисало у војсци. Међутим, пошто се ближио почетак пробоја Солунског фронта, регент Александар је наредио да се сви списи склоне док се не добије рат. [тражи се извор]
После проглашења државе Срба, Хрвата и Словенаца, први који је изнео сумње у вези са Солунским процесом је био Љуба Јовановић, који је рекао да је Апис морао невин да страда „јер је био исувише опасан човек по династију, а и да би се одржала потребна дисциплина у војсци“. [тражи се извор]
Ревизија суђења је одржана у социјалистичкој Југославији од 2. до 13. јуна 1953. и пресуђено је да се сви осуђеници рехабилитују као потпуно невини.
[уреди] Види још
[уреди] Референце
- ↑ Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914-1918.