Солунски процес

Из пројекта Википедија

Солунски процес је био судски процес против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, заменика начелника штаба Треће армије и вође тајног официрског удружења „Уједињење или смрт“ (Црна рука) за наводни покушај убиства српског регента Александра Карађорђевића код Острове 11. септембра 1916. године. На смрт су, поред Аписа, осуђени и стрељани мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић.

[уреди] Позадина

За време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега за време док се возио у својим колима Солуном.

Одмах је сазван састанак политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да пуковник Апис планира да изведе војни пуч, да збаци Регента и закључи сепаратни мир са Аустро-Угарском, да је при том водио тајне разговоре са сустријским послаником Сајс Инкартом, да је од њега добио уверење да ће Аустро-Угарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се он обрачуна са регентом Александром.

На седници је одлучено да се цела група, на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније су још десеторица припадника организације „Уједињење или смрт“ изведена пред суд.

[уреди] Суђење и пресуде

Укупно је под истрагу стављена 124 официра, а 20-орици њих је претило да ће бити изведени пред Војни суд.^[1] Солунски процес је одржан пред Великим Војном судом у касарни Треће армије у Солуну од 28. маја до 5. јуна 1917. године.

Суђење је водио генерал Мирко Милисављевић, а јавни тужилац је био генерал Љубомир Дабић. На суђење су као сведоци довођени многобројни војници, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. На процесу су одбили да се појаве тадашњи официри, а касније и генерали Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић и Дража Михаиловић.

Пресуда Војног суда је донета 5. јуна 1917. године. Њоме су се на казну смрти стрељањем поред пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, војног баракера Радета Малобабића и артиљериског мајора Велимира Вуловића, осуђени и:

пешадијски пуковник Радоје Лазић.
генералштабни пуковник Милан Миловановић
пешадијски пуковник Чедомир Поповић
коњички потпуковник Владимир Туцовић
коњички потпуковник Велимир Вемић (учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић)
пешадијски пуковник Богдан Раденковић (Вицеконзул)

На временске казне осуђени су:

поручник Дамијан Поповић
потпоручник Мухамед Мехмедбашић (учествовао у атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године)

Пресуде нису извршене одмах. Доста се разматрало о жалбама осуђених, чак је и Регент Александар у више наврата долазио да помилује неке осуђенике. Коначно, сви осуђени на смрт, осим Аписа, Малобабића и Вуловића, су уместо смртне казне, добили казне затвора, а касније су били сви ослобођени.

За време свог боравка у војном затвору, Апис је написао своју последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917:

„Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота... Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив, знам да сам једино радио за добробит Србије“

({{{2}}})

Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. пробудили стражари и показали му да крене са њима. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља, он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом.

Сво троје су везани одведени на Солунско поље где су већ биле ископане раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са стране и везали су им очи црним повезима. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 изјутра, када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо: „Живела Југославија!“ ^{[тражи се извор]}

[уреди] Контроверзе

После извршетка смртне казне, много се полемисало у војсци. Међутим, пошто се ближио почетак пробоја Солунског фронта, регент Александар је наредио да се сви списи склоне док се не добије рат. ^{[тражи се извор]}

После проглашења државе Срба, Хрвата и Словенаца, први који је изнео сумње у вези са Солунским процесом је био Љуба Јовановић, који је рекао да је Апис морао невин да страда „јер је био исувише опасан човек по династију, а и да би се одржала потребна дисциплина у војсци“. ^{[тражи се извор]}

Ревизија суђења је одржана у социјалистичкој Југославији од 2. до 13. јуна 1953. и пресуђено је да се сви осуђеници рехабилитују као потпуно невини.