Oпштина Бијело Поље
Из пројекта Википедија
Општина Бијело Поље је привредни, саобраћајни и културни центар на сјеверу Републике Црне Горе. То је трећа општина у Црној Гори по броју становника, а четврта по површини. Према попису из 2003. године, општина има око 57.000 становника које чине:
57% становништва се изјашњавају као православци, а 43% као муслимани (сунити). Општина захвата простор од 924 km2.
Бијело Поље се налази у долини коју пресијеца планинска ријека Лим. Некада је то заиста било поље, с пролећа прекривено цвјетовима бијеле раде, цвијета који је и пољу и тамошњем насељу одредио име – Бијело Поље. То је и значење турске ријечи Аково за варош, некада познату станицу Дубровачких каравана, која се звала Никољ–пазар.
Садржај |
[уреди] Географски положај
Од свих градова на сјеверу Црне Горе, Бијело Поље има најповољнији географски положај. Налази се на раскрсници важних путева: на прузи Београд–Бар, на магистрали која од Београда води према мору, добре су везе Бијелог Поља и према Пљевљима и Жабљаку, низ кањон Таре, према Беранама, Плаву и Рожајама и даље Ибарском магистралом према Србији.
[уреди] Историја
Археолошка истраживања убједљиво говоре о постојању насеља у овом крају још у далекој прошлости. Бјелопољски крај био је насељен још у неолиту (10.000 до 3.000 година прије н.е.). У селу Мајсторовина код Бијелог Поља, пронађена је камена сјекира која потиче из неолита. Остаци материјалне културе пронађени су и у селу Биједићи, а потичу из бронзаног доба (3.000 до 1.000 година прије н.е.). И у селу Острељ пронађене су двије сјекире тзв. јадранског типа. На основу пронађених предмета у самом граду можемо тврдити да су на подручју данашњег Бијелог Поља постојале насеобине праисторијског доба. У Ракоњама, једном од приградских насеља, 1975. године пронађена је глачана камена сјекира, која датира из средњег бронзаног доба. Све ово доказује да је на овом простору човјек обитовао и у старијем гвозденом добу и да су то производи илирских племена чија је територија захватала и област Бијелог Поља.
Остаци илирско–римске културе нађени су на локалитету поред цркве Свете Богородице у Вољавцу. Такође су пронађени и трагови култног мјеста у Затону, 15 km од Бијелог Поља и надгробни споменици у Дубову.
Судећи по археолошким налазима на самом подручју града, могуће је говорити о постојању једне римске насеобине на обали Лима, у непосредној близини данашњег центра Бијелог Поља. У насељу Прушка пронађен је бакарни римски новчић цара Пробуса из друге половине половине 2. вијека. На локалитету латинског гробља постојале су надгробне плоче из времена 2. до 3. вијека н.е. Негдје пред Други свјетски рат, откривен је на овом локалитету жртвеник са натписом од чврстог бијелог камена, подигнут римском божанству Херкулу. Овај жртвеник се данас чува у цркви Светог Николе у Никољцу. Вјероватно је на подручју Бијелог Поља у доба Римљана постојао град (Муниципијум) са одређеном самоуправом.
[уреди] Привреда
Општина Бијело Поље располаже значајним индустријским капацитетима у области обућарске и текстилне индустрије, металопрераде и дрвопрераде, као и прерађивачким капацитетима у области пољопривреде. Ово подручје нарочито је погодно за развој сточарства и воћарства.
Дугорочна перспектива развоја општине је у активирању налазишта минералних и термалних вода, отварању планине Бјеласице са свим њеним потенцијалима за развој туризма и пољопривреде и отварање Ђаловића пећине, која по својим габаритима и богаству пећинских украса превазилази Постојнску јаму у Словенији.
Лим и његове бистре притоке богати су племенитим врстама рибе, а близина Бјеласице са њеним пашњацима и језерима и изванредним теренима за скијашке спортове, затим излетиште Кисјеле воде удаљено свега 3 km од центра града, чине Бјелопољску општину врло перспективном туристичком дестинацијом.
У општини је свега 7.500 запослених, а незапослених по евиденцији Завода за запошљавање има 8.700.
[уреди] Култура
Бројни су остаци духовне културе из прошлости овог краја као што су: црква Св. Николе у Никољцу, Светог Јована у Затону, Светог Томе на Брзави, Светог Николе у Подврху, Свете Тројице у Мајсторовини, Свете Богородице у Вољавцу, остаци Хајдар-пашине џамије у Радулићима, камени мост на Бистрици у мјесту Лозна Лука, Гушмирска џамија у Бијелом Пољу и др.
Међу споменицима културе свакако је назначајнија црква Светог Петра и Павла, саграђена у 12. веку12. вијеку. О њеном значају у средњовјековној држави, најбоље говори податак да је 1254. године епископска столица из Стона пренесена овдје. Ктитор овог храма, хумски кнез Мирослав, брат Стефана Немање, је даровао својој задужбини јеванђеље, један од најстаријих и најљепших рукописа написаних ћирилицом на пергаменту и украшен иницијалима и минијатурама јарких боја у позлати.
У цркви Светог Николе у Никољцу фреско–ансамбл је скоро у потпуности очуван. Поред иконостаса, својом љепотом и умјетничком вриједношћу издвајају се три иконе настале у првој половини 13. вијека и двери познатих бјелопољских сликара Лазовића, као и многе друге црквене реликвије. Ипак, највећа драгоцјеност ове цркве је библиотека која чува 84 рукописних и 97 штампаних књига, међу којима је најинтересантније Четворо јеванђеље с краја 14. вијека писаном на пергаменту.
На улазу у Ђаловића клисуру, на локалитету Подврх, налази се црква Светог Николе, у којој је пронађено Дивошево јеванђеље – књига написана у славу босанског племића Дивоша Тихорадића. Драгуљ ове цркве је иконостас који је задивио поклонике умјетности од Сарајева до Париза на изложби Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас.
Близу ушћа Бистрице у Лим, у мјесту Лозна Лука, на ријеци Бистрици још увијек одолијева времену камени мост, најстарији споменик из турског доба на овим просторима. О мостовима на Лиму мало се зна, а запис о старим мостовима био је најчешће узгредан и не много важан помена, јер су мостови обично били у сјенци монументалне средњовјековне архитектуре. Први помени моста на Лиму датирају из 15. вијека. На мјесту које се зове Видојевина, у близини данашњег насеља Ракоње, пронађени су остаци моста преко којега се одвијао каравански пут ка Никољ–пазару. На том мосту постојала је царина, коју су држали Припчиновићи, по којима је највјероватније и оближње насеље добило назив Припчићи. У једном запису из 1570. године говори се да је велика вода однијела мост на Лиму. Мост на Лиму имао је и војни значај, јер се на крају моста налазила капија за улаз у Бијело Поље из правца Сјенице и Новог Пазара. Стражара на мосту постојала је све до новембра 1896. године, када је после великих поплава Лим однио и мост и стражару. О овој поплави лист Цариградски гласник (број 44 из 1896. г.) доноси вијест да је мост на Лиму у Бијелом Пољу 11. новембра 1896. године однијела велика вода. Узрок оваквој поплави била је киша која је падала 11 дана, па су поплаве угрозиле читаво Полимље. Ниво воде Лима, на ушћу у Дрину, преко 15 km је био изнад нормалног водостаја. Никољац је тада био одсјечен од града 40 дана све док се Лим није повукао у своје корито. Одмах након рушења моста, грађани Бијелог Поља почели су подизање новог моста, на истом мјесту, али са тврдим каменим стубом у средини корита и са јаким каменим позидама на обали. Поред средстава добијених од државе, многи Бјелопољци дали су новчане прилоге. Тако је на примјер трговац Хаџи-Миле Вукојичић приложио суму од 650 гроша и преузео обавезу да издржава једног радника док се мост не заврши. Због недостатка средстава није се изградио камени мост како је било планирано већ је обновљен стари – дрвени мост са лијепо озиданом каменом стопом у кориту. По причању старијих Бјелопољаца мост је градио неки Стево Пријепољац, који је касније остао да живи у Бијелом Пољу.
[уреди] Спољашње везе
|
|
 |
|
|---|---|---|
