Словени

Из пројекта Википедија

Словенске државе у Европи

Словени су најбројнија етничка и лингвистичка група народа у Европи. Говоре словенским језицима и настањују највеће делове југоисточне, источне и средње Европе, али и широки простор у Азији све до Тихог океана(Русија).

[уреди] Подела Словена

Словени се према регионалним и језичким сличностима деле на три велике групе:

• Јужни или Балкански Словени (у коју спадају данас изумрли малоазијски Словени) (види:Јужнословенски језици)
  • Срби (види:Српски језик)
  • Хрвати (види:Хрватски језик)
  • Словенци (види:Словеначки језик)
  • Бугари (види:Бугарски језик)
  • •Македонци (види:Македонски језик)
  • •Црногорци (види:Црногорски језик)
  • •Бошњаци или Муслимани (види:Бошњачки језик)

•(има научника који им оспоравају статус народа)

• Источни Словени (види:Источнословенски језици)
  • Руси (види:Руски језик)
  • Украјинци (види:Украјински језик)
  • Белоруси (види:Белоруски језик)
• Западни Словени (са данас практично изумрлим Полапским Словенима) (види:Западнословенски језици)
  • Словаци (види:Словачки језик)
  • Чеси (види:Чешки језик)
  • Пољаци (види:Пољски језик)
  • •Лужички Срби (види:Лужичкосрпски језик)

•(остатак Полапских Словена)

[уреди] Словени данас - кратак преглед основних података

Словени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија етничка скупина (око 35%).

Историја словенских језика и култура, као што је то мање-више случај и са другим, пре свега европским и индоевропским језицима и културама, може се посматрати и као стално смењивање и супротстављање процеса интеграције и процеса дезинтеграције. Издиференцираност и богатство појавних облика одређене културе временом могу постајати све израженији, поготову онда када се развој појединих народа и друштава изнутра и/или споља усмерава у том правцу.

Словени су у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су него, на пример, разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости, која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности, у веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд. Насупрот поменутом поређењу стоји чињеница да се немачко језичко и културно подручје већим делом налази у границама једне државе, док су словенски језици и културе у том погледу изразито подељени. Узроци таквом стању су бројни и разноврсни; једним делом се налазе изван словенског света.

Друштва која су носиоци одређених култура могу бити према једним критеријумима обједињена, а према неким другим издиференцирана. Најуочљивија интегративна или диференцијална интеркултурна обележја у тесној су вези са језичком, етничком, конфесионалном или државном припадношћу, али могу бити и антрополошке или неке друге природе. Број тих обележја и њихова структура различити су у различитим типовима култура или у различитим периодима развоја исте културе; на један начин су, на пример, присутна у вишенационалној и вишејезичкој Русији, а на мање или више друкчији начин у Канади или у Јапану.

[уреди] Лингвистички аспект

[уреди] а) Словенски језици

Упркос веома уочљивој сродности словенских језика и њиховој великој типолошкој сличности, словенски свет је знатно изразитије издиференциран бројем књижевних (стандардних) језика него квалитетом и распоном словенских међудијалекатских разлика, поготову ако се у том погледу направи поређење са језичком ситуацијом, на пример, у Немачкој, Француској или Шпанији, где наспрам већих регионалних језичких разлика постоји само по један књижевни језик (у знатно ужој сфери употребе у Француској постоји и окситански [или провансалски], а у Шпанији каталонски). Штавише, тенденције ка издвајању нових књижевних језика у словенском језичком свету сежу до најновије историје, чему готово да нема паралеле другде у Европи.

Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане (в. о томе више у одељку о словенским језицима у оквиру индоевропских). Источнословенска група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински (42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата српски језик (њиме, заједно са варијантама истог језика које данас имају друге називе, говори око 17 милиона људи), бугарски (8,9 милиона), словеначки (2 милиона) и македонски језик (2 милиона).

НАПОМЕНА. - Подаци су наведени према књизи: А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологиню, 2-е издание, переработанное, Минск, 1989, стр. 13. Број говорних представника једног језика и број представника одговарајућег народа некад се не подудара (упор. у одељку Етнички аспект) јер има доста примера да представници једног народа свакодневно говоре језиком који им није матерњи и владају њиме као матерњим језиком (што је, на пример, чест случај са руским језиком у Заједници Независних Држава, или са Украјинцима у САД и Канади, којих има око пет милиона и који говоре енглески или француски језик исто као матерњи језик, а многи, вероватно, и боље него матерњи, украјински језик). У Русији је 1989. године било 119 865 946 Руса (81,53%), чији је матерњи језик руски, 7 495 454 (5,1%) становника Русије који нису Руси, а навели су руски као матерњи језик и 16 405 826 становника (11,1%) који су руски навели као свој други језик (према књизи Народы России, 1994).

Изворни словенски лингвоними су, према изложеном редоследу: русский язык, українська мова, беларускаь мова, јęzyk polski,český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), српски језик {српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, српски, хрватски језик), български език,slovenski jezik (slovenščina), македонски јазик.

Иако су према структури доста слични, словенски књижевни језици се на више начина међусобно разликују.

У погледу броја говорних иредставника појединих језика словенски језици обухватају и тако велике језике као што су руски (једини словенски језик који је по размерама у којима функционише и светски језик), украјински или пољски и, с друге стране, књижевне микро језике, као што је, на пример, русински језик у Југославији, или језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, или језик Молиских Словена у области Молизе у средњој Италији итд.

У погледу односа језик - народ словенски језици у већини случајева имају диференцијалну функцију јер представљају специфична обележја појединих словенских народа.

Пољским језиком говори у Пољској, поред Пољака, и око сто педесет хиљада Кашуба (данас готово сасвим измешаних са Пољацима), које неки сматрају засебним словенским народом, док су, према (преовлађујућем) мишљењу других, Кашуби данас део пољског народа.

Друкчији је пример Лужичких Срба. Тај словенски народ има два књижевна језика (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски) који се у новијој славистици са доста основа третирају и као две књижевне варијанте истог језика. Варијантна књижевнојезичка подељеност Лужичких Срба у знатној мери је историјски условљена њиховом конфесионалном подељеношћу (в. у књизи одељак о формирању лужичкосрпских књижевних језика).

И у погледу варијантне издиференцираности српски књижевни језик разликује се од других словенских књижевних језика. Ако су пре конституисања југословенске државе, кроз скоро цео XIX век, најугледнији културни посленици Срба и Хрвата и тежили стварању заједничког књижевног језика, од конституисања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (односно Југославије, од 1928. године) па до најновијег времена код Хрвата је стално јачала тенденција да се западна варијанта српскохрватског књижевног језика издвоји и да добије статус посебног, хрватског књижевног језика, који су присталице такве идеје виделе и као књижевни језик Срба у Хрватској. Томе су се Срби с разлогом противили, видећи у ускраћивању могућности да свој књижевни језик назову српским етничким именом претњу свом националном идентитету (в. посебан одељак у књизи, посвећен формирању српског књижевног језика, стр. 116-120).

Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког статуса. Најстарији словенски књижевни језик - старословенски језик створен је још у IX веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих словенских књижевних језика био је због неповољних историјских околности ометан или чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са континуитетом државности одговарајуће словенске земље.

Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика (в. о њему посебан одељак у књизи), који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински.

Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од Х века Полапски Словени потпали су под германску власт, у XVIII веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је касније омогућило његову граматичку реконструкцију.

Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у пољском Поморју) одржао се дуже - до средине XX века, иако су говорни представници тог језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих живих представника тог језика.

Словенски језици се међусобно разликују и према томе како је текао процес формирања књижевног језика у сваком поједином случају, што се разматра у посебном делу Увода у славистику (в. о формирању словенских књижевних језика, стр. 108-162).

[уреди] б) Словенска писма

Најраспрострањеније писмо у словенском језичком свету јесте ћирилица. Ћирилица је изворно словенско писмо; настала је на словенском тлу и представља, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика - старословенског језика. Од 38 слова старословенске ћирилице 24 је настало према грчком уставном писму. Ћирилица је једно од карактеристичних обележја словенске културе, иако није писмо свих Словена. Ћирилица је писмо руског, украјинског, белоруског, српског (чије је писмо и латиница), бугарског, македонског и русинског језика. Други словенски језици имају латиничка писма. У двадесетом веку ћирилица је постала писмо и многих несловенских језика Совјетског Савеза, а и писмо монголског језика. Најстарије словенско писмо - глагољица - није живо писмо. У Белорусији и на словенском југу регионално и у секундарној употреби било је и арапско писмо.

Савремене словенске ћирилице имају између 30 и 33 графеме (графема је слово у укупности својих могућних реализација: исто слово као велико, мало, штампано, писано итд.), а 24 графеме су заједничке свим словенским ћириличким писмима: А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, 3, И, К, Л, М, Н, О, П, Р, С, Т, У, Ф, X, Ц, Ч, Ш. Поред наведених заједничких графема поједина словенска писма имају и друге графеме:

• белоруска ћирилица ДЖ, ДЗ, Ё, I, Й, Ў, Ы, Ь, Э, Ю, Я;
• бугарска ћирилица Й, Щ, Ъ, Ь, Ю, Я;
• македонска ћирилица Ѓ, S, Ј, Љ, Њ, Ќ, Џ;
• руска ћирилица Ё, Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я;
• српска ћирилица Ђ, Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ;
• украјинска ћирилица Ґ, ДЖ, ДЗ, Є, І, Ї, Й, Щ, Ь, Ю, Я;
• русинска ћирилица Ґ, Є, Ї, Й, Щ, Ю, Я Ь;

Савремена ћириличка писма настала су од руске ћирилице установљене 1708. године. До те године у употреби је била само црквенословенска ћирилица, а 1708. године, одлуком Петра I (оствареном од 1710) та ћирилица је замењена новијом ћирилицом, тзв. грађанским писмом. На тај начин ћирилица се графемском варијантношћу (велика и мала слова, штампана и писана слова) и обликом неких слова донекле приближила латиници. Од руског грађанског писма настала су сва савремена ћириличка писма, како словенских, тако и несловенских језика који имају ћириличко писмо прилагођено својим гласовним системима. Свој данашњи инвентар графема руска ћирилица добила је после реформе 1917. године када су нека слова укинута (нпр. Ђ, I, У и др.).

Словенске латинице настале су од писма латинског језика, чији је словни инвентар готово у потпуности преузет у словенским латиничким писмима, с тим што се неки гласови, који су мање или више карактеристични за словенске језике (већином фрикативни гласови и африкате, палатали или резултати палатализација), бележе додавањем дијакритичких знакова словима основног фонда (уп. српско ć, č), употребом диграма (уп. српско lj, nj), варирањем основног словног облика (уп. српско ћ, пољско ą, ę) итд. Савремене словенске латинице имају између 25 и 45 графема. Свим словенским латиничким писмима заједничке су графеме А, В, С, D, Е, F, G, Н, I, Ј, К, L, М, N, О, Р, R, S, Т, U, V, Z. У неким језицима само у писању страних речи, на пример властитих именица, користе се још неке графеме (Q, W, X, Y, и др.).

У словеначкој латиници постоје и графеме Č, Š, Ž.

У српској и хрватској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DŽ, Đ, LJ, NJ.

У доњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DZ, DŹ, Ě, CH, Ł, Ń, Ŕ, Ś, W, Y, Ź;

У горњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, DZ, Ě, CH, Ł, Ń, Ř, Ó, Ć, W, Y;

У пољској латиници постоје и графеме и диграми: Ć, CZ, CH, DŻ, DZ, DŻ, Ł, Ń, Ó, RZ, SZ, Ś, Ź, Ę, Ą,Y;

У словачкој латиници постоје и графеме и диграми: Á, Ä, Č, Ď, DZ, DŽ, É, CH, Í, Ĺ, Ľ, Ň, Ó, Ô, Q, Ŕ,Š, Ť, Ú, W, X, Y, Ý, Ž;

У чешкој латиници постоје и графеме и диграми: Á, Č, Ď, É, Ě, CH, Í, Ň, Ó, Q, Ř, Š, Ť, Ú, Ů, W, X, Y, Ý, Ž;

[уреди] Етнички аспект

Књижевнојезичка разноврсност словенског света умногоме одражава етничку и државну издиференцираност Словена (о српском језику, његовим називима и социолингвистичким статусима видети посебан одељак у књизи). Број припадника појединих словенских народа у већини случајева се приближно подудара са бројем говорних представника одговарајућих језика. Највећи изузетак у том погледу представља руски језик. У Совјетском Савезу, према подацима пописа (1979), преко 16 милиона људи који нису Руси говорило је руски као матерњи језик (подаци из 1989. године дати су у напомени на страни 25), а више милиона Руса, Украјинаца и Пољака живи изван Европе, претежно у Америци и Канади. Они су највећим делом и етнички интегрисани у средину у којој живе, на пример као Американци, Канађани или Аустралијанци словенског (руског, пољског, украјинског итд.) порекла.

Будући статистички подаци вероватно ће се, када је реч о националној, језичкој и верској припадности, и због политичких промена до којих је у међувремену у словенским земљама дошло, у неким случајевима знатније разликовати од података из оних пописа становништва када су на изјашњавање о националној припадности умногоме, посебном политичком тежином, утицали званични ставови о националном питању.

Поред Лужичких Срба, као словенског народа који живи искључиво у несловенском окружењу, делови појединих словенских народа живе у претежно несловенским земљама (нпр. Срби у Румунији, Мађарској, Албанији; Хрвати у Румунији, Мађарској, Аустрији; Словенци у Мађарској, Аустрији, Италији; Македонци у Албанији и Грчкој), или у инословенском окружењу (нпр. Срби у Хрватској, Словаци, Русини, Бугари у Србији, Македонци у Бугарској), због чега је, осим етничке и језичке издиференцираности Словена, важан фактор за разумевање развоја словенских култура и облик њихове измешаности, односно структура њиховог језичко-етничког распореда. У прошлости је ситуација у том погледу за неке народе била неповољнија него данас. Сви словенски народи у појединим периодима своје историје искусили су потчињеност другим народима и државама или подељеност међу различитим државама (Русија под татарско-монголском влашћу у XIII и XIV веку, Бугарска и Србија под турском влашћу од XIV односно XV до XIX века, поделе Пољске крајем XVIII века, судбина словенских народа у Аустроугарској монархији, подељеност Лужичких Срба између Саксоније и Пруске итд.). Премда делови појединих словенских народа и данас живе изван својих матица, још увек постоје тенденције да се те словенске матице усмеравају ка државном уситњавању и конфронтирању.

[уреди] Конфесионални аспект

Иако ниједан словенски народ не припада у целини једној вероисповести, верујући Словени су највећим делом православни (Руси, Белоруси, Украјинци, Срби, Македонци и Бугари), а релативно мањим делом припадници римокатоличке, протестантске, исламске или неке друге вероисповести. Поузданијих статистичких података о верској опредељености Словена за сада нема. Број протестаната у прошлости је био већи него данас (на пример, међу Пољацима, Чесима, Словацима, Лужичким Србима, Словенцима) да би затим, после контрареформације, негде мање негде више опао, обично онолико колико се повећао број представника римокатоличке конфесије. У време потчињености Украјине католичким земљама (Пољској и Аустроугарској) део Украјинаца прихватио је унијатство (за које је, пре свега, карактеристично признавање папинске врховне црквене власти, уз очување православних црквених обреда). Део Јужних Словена је у време петовековне потчињености турској власти био принуђен да пређе у ислам.

[уреди] Антрополошки аспект

У антрополошком погледу Словени се деле на четири основне групе: балтичку, црноморску, динарску и средњоволшку. Важнији антрополошки показатељи су:

висина, индекс главе (однос највећег дијаметра ширине и дужине лобање у попречном пресеку), растојање између јагодичних костију, висина лица, профил лица и носа, положај врха носа, профил горње усне, боја косе и очију, косматост (примарна и секундарна) и др. Овде се укратко наводе само неки од тих показатеља према антрополошким истраживањима.

За балтичку групу Словена карактеристичан је висок раст (око 170 cm), релативно мали индекс главе (брахикефалија), ретко средњи индекс главе (мезокефалија), релативно узак нос, два пута чешће са испупченом него са угнутом линијом носног профила, средње развијена косматост, врло светла, светла или тамноруса боја косе, сива или плава боја очију.

За црноморску групу Словена карактеристичан је нижи раст у односу на балтичку групу, мезокефалија, шири нос у доњем делу, већи проценат угнуте него испупчене линије носног профила, развијенија косматост, тамна коса, сива, смеђа или тамносмеђа боја очију.

Словени динарске групе су високог раста, ужег и дужег лица, обично правог носа, развијене косматости, смеђе или умерено депигментиране боје очију (очне дужице), док је за индекс главе карактеристична брахикефалија.

Словени средњоволшке групе у просеку су нижи од црноморских, индекс главе показује мезокефалију иако се среће и брахикефалија, доњи део носа је шири, линија носног профила је чешће угнута него код балтичке групе. Коса је тамна, секундарна косматост мушкараца је слабије развијена него код других Словена, боја очију је обично смеђа или умерено депигментирана.

На основу наведених и других антрополошких показатеља може се закључити да су Словени у расном погледу хетерогени, као уосталом мање-више сви становници Европе, што је последица вековних контаката и мешања различитих расних типова и антрополошких група. Наведене четири антрополошке групе Словена одговарају, као варијетети, четирма расним типовима: балтичком, чији су представници такође Карелци, Естонци, Летонци и др., понтијском или неопонтијском, којим су обухваћени неки несловенски народи у приобаљу Црног мора, на пример Черкези, јадранском, у који такође улазе Грци, Албанци, Румуни, Мађари, и уралском, којим су обухваћени и неки несловенски народи, на пример Ханти, Манси и други.

Поред основних постоје и прелазни типови и локалне групе којима су обухваћени они Словени који не припадају ниједној од наведених група. Има мишљења да би се из источноевропских локалних група могла издвојити и пета антрополошки важнија група са већим бројем посебних својстава која су можда супстратске природе.

[уреди] Прошлост Словена

Народи у Европи око 900 године

[уреди] Етничко формирање Словена

• Словенски етноними
• Словени у светлу археолошких истраживања
• Проблем прапостојбине Словена

[уреди] Далека прошлост

• Духовна култура Словена у претхришћанском периоду
• Најстарији историографски извори о Словенима
• Сеобе Словена

[уреди] Од завршетка сеоба до стварања засебних култура

• Балканско полуострво у првим вековима по досељавању Словена
• Оружје старих Јужних Словена
• Покрштавање Словена
• Примање хришћанства и почеци словенске писмености

[уреди] Словени у средњем веку

[уреди] Словени током ренесансе

[уреди] Словени током 19. века

[уреди] Словени током 20. века

[уреди] Словени данас

[уреди] Види још

• Јужни Словени
• Западни Словени
• Источни Словени
• Славистика
• Словенски језици

[уреди] Литература

• Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.