Најстарији историографски извори о Словенима
Из пројекта Википедија
У историографским изворима Словени се помињу релативно касно, што се може објаснити чињеницом да они нису могли оставити сведочанства о својој историји до великих сеоба средином првог миленијума наше ере јер нису имали писменост, док је за хроничаре и историчаре грчког и латинског језика интересантно било пре свега оно што се догађало у њиховим државама или у вези са њиховим државама. Други народи били су занимљиви углавном ако су угрожавали границе царства, или ако су стајали на путу проширивања царства, што није био случај са Словенима све до великих сеоба народа.
Постоје две врсте најстаријих историографских извора који се са мање или више поузданости односе на Словене. Једни су они у којима се не помињу Словени него неки други народи који би, у ствари, према опису могли бити Словени, а други су они у којима се употребљава етноним Словени или неки други етноним за који се зна да се употребљавао за именовање Словена или неког њиховог дела. Што се првих извора тиче, погрешно идентификовање далеких или мање познатих народа и подвођење мање познатих под име суседног, познатијег народа представља лако разумљиву појаву. Тако су антички историчари често називали Скитима различите народе северно од Црног мора иако је познато да то нису увек били Скити.
Грчки историчар Херодот (V век п. н. е.) у четвртој књизи своје Историје подробно описује Скитију, скитска племена и њихове суседе, говорећи, поред осталог, и о Скитима - ратарима, Неурима, Будинима и другим племенима. Има претпоставки, али без довољно аргумената, да су ти Скити - ратари (пољопривредна делатност је иначе била доста нетипична за Ските) заправо били Словени, као што има покушаја да се Неури и Будини објасне неким касније посведоченим словенским етнонимима и топонимима.
Знатно касније, у I и II веку н. е. римски и грчки аутори Тацит (у Германији), Плиније Старији (у Природној историји) и Птоломеј (у Приручнику из географије) помињу велики народ Венеда (Венета) између Балтичког мора и Карпата. Пошто се етноним Венети у различитим фонетским и ортографским варијантама од далеке прошлости до данас везује за Словене, или бар за део Словена (в. одељак о словенским етнонимима), може се рећи да поменути извори садрже и прва поузданија, иако оскудна сведочанства о Словенима.
Етноним Словени (као Склавени) први пут помиње Псеудо-Цезарије (IV-V век; видети: Византијски извори за историју народа Југославије I). Знатно опширније о Словенима се говори у делу историчара Јорданиса (VI век) посвећеном историји Гота. Користећи различите изворе, између осталог и нека старија историографска дела која до нас нису дошла, Јорданис је, поред осталог, са доста података одредио границе територије на којој живе Венеди. На једном месту наводи да се Венеди већином зову Словени и Анти, а на другом да описану територију насељавају народи који потичу од истог племена: Венеди, Словени и Анти, тако да се назив Венеди једном појављује као општији, а други пут у ужем значењу. Територија на којој су живели одређена је, према Јорданису, северним обронцима Карпата, горњим током Висле, реком Прут на западу и Дњепром на истоку. Јорданис прецизира и где живе поједини поменути народи у оквиру те територије, али тумачење неких топонима које он користи у науци још увек су спорна.
Средином VI века и византијски историчар Прокопије Кесаријски говори о томе да су Словени и Анти истог порекла, штавише да су их раније звали Спори јер су живели у "расејању", тј. у међусобно удаљеним насељима, заузимајући већи део леве обале Истра (трачки назив за доњи Дунав). Он наводи и доста података о њиховом начину живота, начину ратовања и о њиховим веровањима.
Опширнији подаци о Словенима дати су у војном приручнику Псеудо-Маврикија крајем .VI и почетком VII века н. е., а у анонимном делу Равенска космографија (VII-VIII век), које је вероватно превод грчког текста из V/VI или VII века, помиње се земља Скита, одакле потичу Словени.
Почев од VI века Словени су, судећи према све бројнијим историографским изворима у којима се о њима говори и према значају који су им на тај начин савременици придавали (описујући њихове сукобе са Византијом, са Германима и другим народима источне, југоисточне и централне Европе), већ имали важно место на европској историјској сцени. Међутим, историографски подаци који су нам доступни сами за себе не могу да ближе осветле многе важне стране живота и културе Словена тога времена, а још мање могу да осветле претходне векове њихове историје. Зато се у реконструкцији најстаријих периода словенске историје ослањамо и на друге изворе и чињенице: археолошке, лингвистичке, етнографске итд.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
