Покрштавање Словена

Из пројекта Википедија

За Цариград је средина 9. века била период снажне мисионарске делатности. Византијска црква, коначно ослобођена дуге борбе против иконобораца, усмерила је своје снаге крштавању паганских Словена, који су се налазили изван граница Царства, на северу и северозападу – Мораваца, Бугара, Срба и Руса. Фотије је био први цариградски патријарх који је међу Словенима покренуо мисионарски рад широких размера. У том циљу изабрао је два брата, Грке из Солуна, Константина (826-869) и Методија (815-885). У Православној цркви, Константин се обично назива именом Кирило (Ћирило), које је добио на монашењу. Познат у ранијем животу као “Константин Философ”, био је најспособнији од Фотијеових ученика, и познавао је велики број језика, укључујући јеврејски, арапски, па чак и самарјански дијалекат. Али, посебна предност њега и његовог брата било је знање словенског: као деца научили су словенски дијалекат из околине Солуна и могли су течно да га говоре.

Прво Кирилово и Методијево мисионарско путовање била је кратка посета Хазарима, око 860. године, који су живели у северној кавкаској области. Овај подухват није дао трајније плодове, и неколико година касније Хазари су примили јудаизам. Први рад Браће почео је 863. године када су отишли у Моравску (углавном данашња Чешка и Словачка). Позвао их је кнез земље, Растислав, тражећи да се пошаљу хришћански мисионари који народу могу да проповедају на њиховом сопственом језику, и да богослужење врше на словенском. Словенска служба изискивала је превод Светог Писма на словенски језик и словенске богослужбене књиге. Пре одласка у Моравску, прво, да створе погодну словенску азбуку. Браћа су у својим преводима користила варијанту словенског која им је била позната из детињства, македонски дијалекат којим су говорили Словени око Солуна. Тако је дијалекат македонских Словена постао црквенословенски језик, што је и до данас остао језик Руске и још неких словенских православних Цркава.

Није могућно довољно проценити значај, за будућност православља, словенских превода, које су Кирило и Методије понели са собом када су напустили Византију и отишли на непознати Север. Неколико догађаја имало је велику важност у историји црквеног мисионарства. Од самог почетка, словенски хришћани уживали су посебне предности, какве ниједан народ у Западној Европи тога времена није имао: слушали су Еванђеље и црквено богослужење на језику који су разумели. За разлику од Римске цркве на Западу, која је инсистирала на употреби латинског, Православна црква никада није била крута у питањима језика; њена уобичајена политика је да службе врши на језику дотичног народа.

У Моравској, као и у Бугарској, грчка мисија ускоро се укрстила са немачком, која је деловала у истој области. Две мисије не само да су зависиле од различитих патријаршија, него су спроводиле и различита начела. Кирило и Методије су у богослужењима користили словенски, а Немци латински; Кирило и Методије изговарали су Симбол вере у изворном облику, Немци су унели filioque. Да би мисију заштитили од немачког уплитања, Кирило је одлучио да своју мисију стави под непосредну заштиту Папе. Кирилово тражење помоћи од Рима показује да сукоб Фотија и Николаја није схватио сувише озбиљно; за њега су Исток и Запад чинили једну и исту Цркву, и није му било најважније да ли ће зависити од Цариграда или од Рима – све дотле док сме да користи словенски језик на богослужењима. Браћа су 868. године отпутовала у Рим и њихова молба је успешно решена. Адријан II, Николајев наследник у Риму, примио их је благонаклоно и дао пуну подршку грчкој мисији, потврђујући употребу словенског као литургијског језика Моравске. Одобрио је преводе Свете Браће и ставио је копије словенских богослужбених књига на олтаре најважнијих храмова у Риму.

Кирило је у Риму и умро 869. године, али се Методије вратио у Моравску. Тужно је рећи, али Немци су игнорисали Папину одлуку и онемогућавали Методија на све могуће начине, и чак су га ставили у затвор, где је провео више од годину дана. Када је 885. године Методије умро, Немци су његове следбенике протерали из земље, продавши неколицину као робље. Трагови словенске мисије у Моравској истрајавали су још два столећа, али су потом искорењени, а хришћанство у свом западном облику, са латинском културом и латинским језиком (и, наравно, уз filioque), постало је обавезно. Покушај оснивања словенске националне цркве у Моравској није довео ни до чега. Рад Кирила и Методија, чинило се, био је потпуни неуспех.

У ствари, тако није било. Остале земље у којима Браћа нису лично проповедали, имале су користи од њих, а посебно Бугарска, Србија и Русија. Борис, бугарски кан, колебао се, као што смо видели, извесно време између Истока и Запада, али је коначно прихватио цариградску јурисдикцију. Међутим, византијски мисионари, немајући Кирилову и Методијеву визију, у почетку су у Бугарској држави користили у црквеним богослужењима грчки језик, исто тако неразумљив обичним Бугарима као и латински. Али, пошто су избачени из Моравске, Методијеви ученици су се, природно, окренули Бугарској и овде увели начело примењивано у мисији у Моравској. Грчки језик је замењен словенским, а византијска хришћанска култура представљена је Бугарима у словенском облику, који су они могли да усвоје. Бугарска црква убрзано је расла. Око 926. године, за време владавине цара Симеона Великог (владао 893-927), створена је самостална Бугарска патријаршија, а Цариградска патријаршија признала ју је 927. године. Борисов сан – аутокефална црква – остварио се пола века после његове смрти. Бугарска црква је била прва самостална национална црква у Словена.

Византијски мисионари отишли су и у Србију, која је хришћанство прихватила у другој половини IX века, око 867-874. године. Србија је такође лежала на граници између Источног и Западног хришћанства, али је после периода неодлучности следила пример Бугарске а не Моравске, и дошла је под окриље Цариграда. И овде су уведене словенске богослужбене књиге, а развила се и словенско–византијска култура. Српска црква добила је делимичну самосталност под Светим Савом (1176-1235), највећим српским националним светитељем, који је 1219. године у Никеји посвећен за архиепископа Србије. Године 1346. проглашена је Српска патријаршија коју је Цариградска црква признала 1375. године.

Крштење Русије је такође плод посредног рада Кирила и Методија. Са Бугарима, Србима и Русима као својом “духовном децом”, два солунска Грка несумљиво заслужују назив “Словенски апостоли”.

Један други народ на Балкану, румунски, има замршенију историју. Румуни су, иако под утицајем својих словенских суседа, по језику и етничким обележјима првенствено Латини. Дакија, која је део данашње Румуније, била је римска провинција од 106. до 271. године. Међутим, изгледа да су хришћанске заједнице које су постојале у то време ишчезле после повлачења Римљана. Део румунског народа очигледно су крстили Бугари крајем IX или почетком X века, али је потпуно крштавање две румунске кнежевине, Влашке и Молдавије, извршено тек у XIV веку. Они који православље сматрају искључиво “источним”, грчим или словенским по карактеру, не би требало да превиде чињеницу да је Румунска црква, данас по величини друга православна црква, претежно латинска по свом националном идентитету. Византија је Словенима подарила две ствари: потпуно артикулисани систем хришћанског учења и потпуно развијену хришћанску цивилизацију. Када је у IV веку крштавање Словена почело, већ је био завршен дуг период догматских спорова и доба Седам Васељенских сабора. Главни обриси вере – догмати о Тројичности и о Оваплођењу – већ су били разрађени. Словенима су предати потпуно уобличени. Можда је то разлог што су словенске цркве дале мало оригиналних богослова, а верске расправе које су се јављале у словенским земљама нису биле догматске природе. Међутим, ова вера у Свету Тројицу и Оваплођење није лебдела у вакууму. Са њом су дошле читава хришћанска култура и цивилизација, а њих су са собом донели словенски мисионари из Византије. Словени су истовремено и христијанизовани и цивилизовани. Вера и цивилизација коју су Грци преносили није предавана у страном, него у домаћем облику (овде су преводи Кирила и Методија били од огромне важности). Оно што су позајмили од Грка, Словени су могли и да усвоје. Вера Византинаца и православна култура, иако у почетку ограничене на владајуће класе, временом су у целости постале саставни део свакодневног живота словенских народа. Веза између Цркве и народа постала је чак и чвршћа стварањем самосталних националних цркава.

Извесно је да је блиско поистовећивање православља са животом народа, а посебно систем националних цркава, имало и непожељне последице. Због тако блиске повезаности Цркве и народа, православни Словени су увек мешали ове две ствари и очекивали су да Црква служи циљевима националне политике. Понекад су били склони да своју веру сматрају првенствено српском, руском или бугарском, а да забораве да је она првенствено православна и католичанска. Национализам је у последњих десет векова био бољка православља. Али, ипак је интеграција Цркве и народа на крају донела огромну корист. Хришћанство је међу Словенима постало вера заиста читавог народа, народна вера у најбољем смислу.