Држава Словенаца, Хрвата и Срба
Из пројекта Википедија
Држава Словенаца, Хрвата и Срба била је држава која је настала након распада Аустро-Угарске на крају Првог светског рата, и сачињавали cy је јужнославенски делови монархије. Ова држава трајала је мало више од месец дана (од 29. октобра до 1. децембра 1918.) и усађена је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Државу Словенаца, Хрвата и Срба је у току њеног краткотрајног постојања на међународном пољу званично признала једино Краљевина Србија.
[уреди] Историја
Ова држава је основана након одлуке хрватског Сабора да прекине све државно-правне везе с Аустријом и Угарском, а први јој је орган био Народно вијеће СХС, основано у Загребу 29. октобра 1918. на челу са словенским политичарем Антоном Корошцем. Његови потпредседници су били Светозар Прибичевић и др. Анте Павелић (зубар из Загреба, којег не треба мешати с будућим вођом усташког покрета).
Држава се номинално састојала од делова бивше Аустро-Угарске у којима су већину сачињавали Словенци, Хрвати и Срби. Ти су делови били:
- Хрватска (територијe бивше банске Хрватске, Славоније и Војне Крајине који су били уживали аутономију унутар мађарског дела бивше Монархије)
- грофовије Крањска, Горењска, Корушка и Штајершка (територијe данашње Словеније којима се управљало директно из Беча)
- Истра (којом се управљало директно из Беча)
- Далмација (којом се управљало из Беча)
- Босна и Херцеговина (аустро-угарски кондоминиј)
- град Ријека, којим се управљало из Будимпеште.
Народно вијеће је планирало у нову државу укључити и подручја тзв. Јужне Угарске - Бачку, Банат и Барању - али су се тамошњи српски политичари прикључили Српском народном одбору у Новом Саду и прогласили прикључење Војводине Краљевини Србији, а 24. новембра 1918. је скупштина у Руми прогласила прикључење Сријема - дотада формално у саставу Славоније, односно Хрватске - Србији.
[уреди] Проблеми
У међувремену се испоставило како Народно вијеће нема ресурсе успоставити ефикасну власт на подручјима под својом номиналном контролом. По селима су харале банде тзв. зеленог кадра, а по градовима бесњeле демонстрације и разни покушаји бољшевичке револуције.
Много озбиљнију опасност по нову државу је представљала чињеница да није међународно призната, што су покушале искористити неке суседне државе како би се територијално прошириле на њену штету. У томе је највише успеха имала Краљевина Италија, која је након потапања бојног брода Вирибус Унитис (само два дана након примопредаје флоте Народном Вијећу СХС - 31. октобра 1918.) и практичке неутрализације бивше аустро-угарске флоте у Пули, искористила слабост нове државе и без већег отпора окупирала Истру, Ријеку, Трст, Словенско приморје и велике делове Далмације - територије које су јој имале припасти по лондонском уговору као награда за ступање у рат на страни Антанте.
Истовремено су избили оружани сукоби с аустријским трупама које су настојале преузети власт у Марибору и другим деловима Словеније, док су мађарске снаге слично покушале учинити у Прекмурју и Међимурју.
Народно вијеће је врло брзо схватило да једину алтернативу комадању земље и анархији представља њено што брже уједињење са Србијом, која је из рата изашла као победник на страни Антанте. У складу с тим је у Београд послана делегација која је спровело формално уједињење Државе СХС и Краљевине Србије у нову државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918.
