Друга деклинација именица у латинском језику
Из пројекта Википедија
По другој (o-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви мушког и средњег рода које у генитиву једнине имају наставак -i. Номинатив једнине ове деклинације указује на род. Тако су именице и придеви на -us и -er мушког рода а именице и придеви на -um средњег рода. Само једна именица се завршава на -ir (vir), а мења се као именице на -er.
Садржај |
[уреди] Деклинација
[уреди] Именице мушког рода на на -ŭs
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | campŭs | campī |
| вокатив | campĕ | campī |
| генитив | campī | campōrum |
| датив | campō | campīs |
| акузатив | campŭm | campōs |
| аблатив | campō | campīs |
[уреди] Именице мушког рода на -ĕr
[уреди] Стандардна промена
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | lib'ĕr' | lib'r'ī |
| вокатив | lib'ĕr' | lib'r'ī |
| генитив | lib'r'ī | lib'r'ōrum |
| датив | lib'r'ō | lib'r'īs |
| акузатив | lib'r'ŭm | lib'r'ōs |
| аблатив | lib'r'ō | lib'r'īs |
[уреди] Именице које имају инфиксно -ĕ- у свим падежима
Већина именица и придева на -er губи у промени -e- из номинатива једнине. Само мали број именица и придева на -er чува тај самогласник: puer, vesper, socer, gener и оне које су сложене са -fer или -ger -- armifer, signifer, armiger, Liber (име); као и придеви: liber, tener, miser, asper.1
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | pŭer | pŭerī |
| вокатив | pŭer | pŭerī |
| генитив | pŭerī | pŭerōrum |
| датив | pŭerō | pŭerīs |
| акузатив | pŭerŭm | pŭerōs |
| аблатив | pŭerō | pŭerīs |
[уреди] Именица vĭr
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | vĭr | vĭrī |
| вокатив | vĭr | vĭrī |
| генитив | vĭrī | vĭrōrum |
| датив | vĭrō | vĭrīs |
| акузатив | vĭrŭm | vĭrōs |
| аблатив | vĭrō | vĭrīs |
[уреди] Именице средњег рода на -ŭm
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | bellŭm | bellă |
| вокатив | bellŭm | bellă |
| генитив | bellī | bellōrum |
| датив | bellō | bellīs |
| акузатив | bellŭm | bellă |
| аблатив | bellō | bellīs |
[уреди] Род именица
Именице друге промене су мушког или средњег рода. Именице мушког рода се у номинативу завршавају на -us, -er или -ir, док се именице средњег рода у номинативу једнине завршавају на -um. Именице женског рода су изузетак.
Женског рода су имена:
- стабала (зато што рађају) -- fagus (буква), ornus (јасен), pirus (крушка), pinus(бор), malus(јабука), cerasus(трешња), prunus(шљива), prunus persica (бресква), populus(топола);
- имена земаља -- Aegiptus;
- имена острва и градова -- Delus, Corynthus, Rhodus, Pharus;
- именице: alvus (трбух), colus (преслица), humus (тло), vannus (вејалица);
- неке именице преузете из грчког: atomus (атом), diphthongus (дифтонг), dialectus (дијалекат) итд.
Средњег рода су именице: virus (отров), pelăgus (море), vulgus (светина) и користе се само у једнини.
[уреди] Изузеци
Deus, dei, им. м.р. (бог) у номинативу множине може да гласи и dei (што је очекивани облик), али и dii и dī. Исто тако у облику за датив и аблатив множине може да гласи: deis, diis или dīs. Генитив множине може да гласи и deorum (што је очекивани облик) и deum. Вокатив једнине гласи deus.
Locus, loci, им. м.р. (место) у номинативу множине може да гласи loci (што је очекивани облик) када значи "места у књизи". Може да гласи и loca, када значи "места на земљи".
Сличан двоструки облик за множину јавља се и код именице iocus, ioci, им. м.р. (шала). Облици loca и ioca следе промену средњег рода множине друге деклинације.
[уреди] Грчке речи
Именице грчке о-деклинације преузимане су у латински језик тако што је наставак -ος' у латинском транскрибован као -us:
- Σίκελος -> Siculus
- σκόπελος -> scopulus
Касније, у класично доба песници задржавају грчке наставке -ος и -ον у транскрипцији личних имена у облицима за номинатив и акузатив:
- Dēlŏs (али и Dēlŭs), Dēlŏs, Dēlī, Dēlō, Dēlŏn, Dēlĕ, Dēlō;
- Ĭlĭŏn (али и Ĭlĭŭm), Ĭlĭŏn, Ĭlĭī, Ĭlĭō, Ĭlĭŏn, Ĭlĭŏn, Ĭlĭō.
Именице на -eus из грчког језика најпре су се мењале по промени друге деклинације, задржавајући притом грчки облик за вокатив (-u). Касније, у доба Маријала и Стација за генитив једнине користе се и транскрибовани грчки падежни облици за генитив и акузатив једнине:
- Ŏrpĕŭs, Ŏrphĕī (Ŏrphĕŏs), Ŏrphĕō, Ŏrphĕŭm (Ŏrphĕă), Ŏrphĕŭ, Ŏrphĕō
[уреди] Историјски развој
Номинатив једнине. Наставци за номинатив једнине -us и -um су настали од старијих облика -os и -om. Због слабе артикулације крајње -s и -m на натписима често недостаје: Furio, dono, pocolo. Ови наставци се одржавају до краја 3. века пре нове ере, када прелазе у класичне облике.
Именице на -er и -ir су настале од облика који се завршавао на -ros: *agros > ager, *viros > vir, sacros > sacer (последњи пример постоји на натпису).
Понекад се у језику јављају колебања што доводи до двоструких облика: inferus и infer, socerus и socer.
Генитив једнине. Наставак за генитив једнине је примарно -ī. Када је у језику дошло до мешања у изговору дифтонга -ei са -ī, овај облик се почео на натписима појављивати и као Romanei уместо Romani. Јављају се чак и упоредо и један и други облик: Pupili Romanei.
Код именица на -ius, завршетак -iī у генитиву једнине даје -ī. Хорације и Вергилије углавном користе као наставак -ī, а ређе и -iī. У каснијем латинском (1. век у време Домицијана (уопштавају се неконтраховани облици на -iī. Контраховани облици за генитив једнине одржавају се само у неким сталним формулама као: res manicipi nec manicipi, compendi facio итд.
Датив једнине. Стари наставак за датив једнине је -ōĭ.
Акузатив једнине. Стари наставак за акузатив једнине је био -ŏm. Има га на натписима и у умбарском језику: Louciom (натпис), poplo(m) (умбарски, латински облик је populum).
Због слабе артикулације крајње фонеме m често отпада па га на натписима често нема: oino, optumo == unum, optimum.
У класичном језику -ŏm даје -ŭm.
Вокатив једнине. Стари вокатив једнине именица и придева је имао наставак -e. Код Плаута се може наћи облик puere. Тумачења за ову промену су: (1) губитак самогласника, (2) уједначавање са номинативом једнине и (3) апсорпција крајњег самогласника од стране фонеме r.
Римски граматичари Цицероновог доба говоре о акцентовању вокатива личног имена Válĕrī (на трећем слогу од краја). То би могло да значи да овај вокатив није настао од облике *Valerie, већ да је првобитно било дуго -ī. Ипак, код Ливија Андроника се може наћи вокавив filie; умабрски има сличан вокатив: arsie sancte.
Аблатив једнине. На старим натписима се моженаћи на аблативски облик са наставком -ōd: Gnaivod, poplicod, preivatod.
Иза дугог самогласника крајње -d се губи крајем 3. века пне. Понекад је долазило до мешања облика за аблатив и инструментал. Траг инструменталног наставка на -ĕ се може наћи у прилозима типа certē (поред аблативског облика certō). На једном натпису се може наћи облик rected са крајњим -d који је аналогијом према аблативским облицима на -od додат инструменталу.
Локатив једнине. Локативски наставак -еi се може наћи на натписима: Delei (ном. јед. Delos). У класичном језику ei даје ī.
Номинатив и вокатив множине. Класични завршетак номинатива једнине -ī настао је од старијег -oi. Реч је о заменичком наставку које у грчком и латинском постао именички: *dominoi, λόγοι.
Дифтонг -oi засведочен је и код граматичара графијом -oe: pilumnoe poploe, fescemone итд.
У класичном језику -oi даје -ī преко прелазног ступња -ei који се може наћи на натписима насталим до почетка 2. века пне.: foideratei, oinovorsei, virei.
Средњи род има наставак -ă
Генитив једнине
Датив, аблатив, инструментал и локатив множине
Акузатив множине
[уреди] Напомене
- Три су речи (две именице и један придев) врло сличне:
- lĭbĕr, lĭbrī, им. м.р. (књига)
- lībĕr, lībĕrī, прид. (слободан, -на, -но)
- lĭbĕrī, lĭbĕrōrŭm, им. м.р., pluralia tantum (деца)
