Прва деклинација именица у латинском језику
Из пројекта Википедија
По првој (а-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви женског рода који у генитиву једнине имају наставак -ae. Номинатив једнине ових именица и придева има наставак -а.
Садржај |
[уреди] Навођење именица
Све именица у латински језик се наводе на следећи начин: прво се наводи номинатив те именице (нпр. stella),а затим и облик за генитив (stellae). Када се наведу облици за номинатив и генитив, следи род именице: m.(чита се маскулинум) за мушки род, f.(фемининум) за женски и n.(неутрум) за средњи род. Затим се наводи значење речи. У пракси, то овако изгледа:
stella, stellae f. - звезда; femina, feminae f. - жена ; nauta, nautae m. - морнар ; итд.
Често се прибегава скраћеном навођењу речи. Оно се разликује само по томе што се пише само генитивни наставак (код именица прва деклинација је то наставак -ае, код друга деклинација -us или -um и др.) Па то изгледа овако:
stella, -ae f. - звезда; femina, -ae f. - жена ; nauta, -ae m. - морнар ; итд.
Међутим, када су именице неправилне, какав је случај са именицама трећа деклинација, наводи се пун облик. Нпр. rex, regis m. - краљ. Навођење генитивног наставка и рода је обавезно при навођењу речи у речницима, због постојања хомонима (нпр. malus - зло и malus - јабука). Разлика у овим речима је у роду( зло је мушког а јабука женског рода). Посебно је важно навођење код именица четврте деклинације, јер је облик за номинатив исти као и номинативу друге деклинације на -us.
[уреди] Деклинација
|
број - >
V - падеж |
једнина | множина |
|---|---|---|
| номинатив | stĕllă | stĕllae |
| вокатив | stĕllă | stĕllae |
| генитив | stĕllae | stĕllārum |
| датив | stĕllae | stĕllīs |
| акузатив | stĕllăm | stĕllās |
| аблатив | stĕllā | stĕllīs |
[уреди] Род именица
Именице прве деклинације су женског рода. Именице мушког рода су изузетак.
Мушког рода су имена мушких лица, народа, река, као и мушких занимања: Mūrēnă, Dŏlābĕllă, Scaevŏlă1, Porsenă (лична имена), Sequănă (река Сена), Hădrĭă (Јадранско море), Persă (Персијанац), agricŏlă (земљорадник), nauta(морнар),collega, pirata(гусар), poëta(песник), athleta и scriba(писар).
[уреди] Изузеци
Архаични облици генитива једнине са завршетком -ās очувани су у изразима: pater familias (домаћин), mater familias (домаћица), filia familias, filius familia.
У облику за датив-аблатив множине именице dea, filia, liberta имају наставак -ābus уколико се јаве уз исти падеж именица истог корена, мушког рода које се мењају по другој деклинацији (filius, deus, libertus): deis et deabus (или deis deabusque), filiis et filiabus (или filiis filiabusque), libertis et libertabus (или libertis libertabusque). Ове именице женског рода добијају наставак -abus да би се разликовале од именица мушког рода које гласе истоветно у облику за датив-аблатив множине.
Именице amphora (врч) и drachma, преузете из старогрчког језика, у генитиву множине обично имају наставак -um.
Код именица сложених са -cola и -gena песници користе -um за наставак генитива множине (caelicolum, terrigenum).
[уреди] Грчке речи
Преузете грчке речи са основом на -a, најпре су се мењале по променама латинске прве деклинације. Касније, нарочито песници све више воде рачуна о грчкој промени, преузимају грчке падежне завршетке, у потпуности или делимично. Тако, поред облика који је у складу да променом прве деклинације, постоје и облици који углавном следе грчку промену:
epitomē: ē, ēs, ae, ēn,ē, ē Andromachē: ē (ă), ēs (ae), ae, ēn (ăm),ē (ă), ē (ā) Orestēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ē Persēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ă Anchīsēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē (ā, ă), ē (ā) Aeneadēs: ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ē (ā), ē (ā) Comētēs: ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ă, ē (ā) Electra: ā (ă), ae, ae, ān (ăm), ā (ă), ā Aenĕas: ās, ae, ae, ān (ăm), ā, ā
Осим личних имена, има око тридесет и пет оваквих именица.
Грчке именице које имају множину узимају наставке латинске промене.
У генитиву множине грчке именице на -ades, -ides имау наставак -um.
[уреди] Историјски развој
Номинатив једнине. Поређење са осачко-умбарским и грчким говори да је реч о гласу који је некада био дугачак по квантитету. Постоје разне претпоставке о краћењу самогласника. Неки виде узрок у утицају дволожних речи у облику јамба где је долазило до краћења дугог самогласника („закон јамба“). Други траже узрок у утицају вокатива једнине, где је завршно -a било кратко. Трећи налазе узрок у утицају именица са суфиксом -ia, где је завршно -a било кратко.
Генитив једнине. У језику старих римских писаца (Ливије Андроник, Невије) јавља се са наставком -ās. У класичном латинском овај облик се одржао само у изразима pater familias, mater familias, filia familias, filius familias.
Завршетак -ae који се налази у класичном латинском настао је краћењем самогласника двосложне групе -āī. Још се код Енија и Плаута може наћи овај наставак. Чак га и Вергилије користи када свом језику жели дати архаичну боју. Дифтонг -ai (добијен краћењем двосложне групе -āī) у класичном латинском прелази у -ae.
Датив једнине. Дативски завршетак -ae потиче од старог завршетка -ăĭ (од старијег -āĭ). До краћења је дошло по закону „vodalis ante vocalem corripitur“). На натписима се може прочитати: Fortunai Poblicai. У осачком се наилази на исти завршетак.
Акузатив једнине. Завршава се на -ăm које потичеод старијег -ām, где се дуги самогласник крати пред крајњим сугласником (сваким осим испред -s).
Аблатив једнине. Аблатив једнине је најпре имао завршетак -ād. Овај је завршетак настао аналогијом према завршетку друге деклинације *-ōd. На натписима се може наћи: sententiad, praidad. Касније, крајње -d се губило у положају иза дугог самогласника.
Локатив једнине. На натписима се може пронаћи стари локативски наставак -ai у локативском облику Romai („у Риму“). Како је у класичном језику -ai дало -ae, локатив једнине се у свом класичном облику изједначио са обликом за генитив једнине.
Номинатив и вокатив множине. Општеиталски завршетак је по сведочанствима осачких и умбарских натписа био -ās. Траг таквог завршетка се може наћи у стиху који потиче из првог века пре нове ере: laetitas insperatas. Тај стари завршетак замењен је завршетком -āi > -ai (> -ae). Може се наћи на натписима: tabelai, datai. Аналоган је наставку -oi из друге деклинације, а води порекло из заменичке промене.
Генитив множине. Завршава се наставком -ārŭm који произилази од наставка -āsōm. То потврђују и осачки и грчки облици. Овај наставак је преузет из заменичке промене. Стари генитив множине који се завршава на -ŭm од *-ā-ōm (са наставком -ōm из именичке промене) може се наћи у композитима на -cola и -gena: agricolum, terrigenum. Завшетак -arum могао је да настане и аналогијом према другој деклинацији.
Датив, аблатив, инструментал и локатив множине. Завршетак -īs је настао од *-ā-īs. Натписи сведоче да је прелаз -ais у -is ишао преко међуоблика -eis: soueis=suis. Код основа које су се завршавале на -ia (нпр. gratia) јавља се правилан неконтраховани облик на -ĭīs: gratiis. Ипак, већ од Енија се могу наћи контраховани облици (Iunīs од Iuniis) и сл. У класично доба користе се напоредо и контраховани и неконтраховани облици.
Акузатив множине. Акузативски наставак -ās' настао је од -ans. Испред гласа s назал се губи уз дужење претходног самогласника.
