Светозар Марковић

Из пројекта Википедија

Светозар Марковић (1846-1875), публициста, социјалиста и политичар друге половине XIX века.

Рођен је у Зајечару 9. септембра 1846. године. Гимназију је учио у Крагујевцу и у Београду, године 1863. У Београду започиње студије технике, које је касније наставио у Петрограду као стипендиста српске владе, а доцније прелази да студира у Цирих. У Петрограду је био укључен у рад руских револуционарних кружока, а у Швајцарској почиње да проучава научни социјализам.

Као веома млад почиње да се бави публицистиком, због чланка Српске обмане, објављеног у новосадској Застави изгубио је стипендију, пошто је у овом напису напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без средстава, враћа се у Србију и ту издаје лист Раденик, (1871 - 1872), а потом 1873. у Крагујевцу издаје лист Јавност.

Светозар Марковић био је први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. Његово главно дело, Србија на истоку, расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. Врло рано показао је интересовање и за књижевне проблеме, образујући се под утицајем Чернишевског, Херцена и Доброљубова.

У јеку процвата романтизма у српској књижевности, објавио чланак је Певање и мишљење, и потом расправу Реални правац у науци и животу, (1871 - 1872), којима је покушао да изазове преокрет у српској књижевности. По Марковићу, песници су били криви за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство јасних социјалних и културних перспектива тадашњег српског друштва. Он притом није штедео ни највеће песнике нашег романтизма, Лазу Костића и Ђуру Јакшића, док је према Јовану Јовановићу Змају имао више обзира.

Уз критику тадашњег песништва, Марковић је оштро критиковао и ондашњу прозну књижевност, при чему је његов чланак Реални правац у науци и књижевности био широко заснована и утемељена расправа, заснован на научном социјализму, о историјским законитостима у друштву и о друштвеним процесима који су довели до тријумфа научног гледања на те законитости и процесе. По њему ти научни закони и процеси важе и за уметност, па према томе и за поезију. Његови чланци имали су веома велики утицај на даљи ток развоја српске књижевности, а посебно на стваралаштво младе генерације књижевника.

Ђура Јакшић почиње да пише песме са социјалном садржином. Змај, који је у својој политичкој поезији имао много елемената реализма у потпуности подржава покрет нове омладине, а од Марковићеве појаве на књижевној сцени све мање се јављају песници, а све више прозни писци, готово увек са врло критичким ставом према савременим друштвеним збивањима.

Због напада на власт, године 1874. осуђен је на девет месеци затвора, из којег је изашао тешко нарушеног здравља. Убрзо га је, у двадесет деветој години покосила туберкулоза. Преминуо је 26. фебруара 1875. године у Трсту.