Романтизам

Из пројекта Википедија

Романтизам је вишезначан појам који се јавља у уметности, књижевности и сликарству.

древни исток
антика
- хеленска књижевност
- римска књижевност
средњовековна
хуманизам
ренесанса
барок
класицизам
просветитељство
романтизам
реализам
модернизам
- естетицизам
- авангарда
- касни модернизам
- постмодернизам

[уреди] Романтизам у књижевности

Романтизам у књижевности (према француском ‘le romantisme’) или романтика (према немачком ‘die Romantik’) као књижевноисторијски типолошки појам у науци о књижевности означава књижевни метод, правац и стилску формацију.

Романтизам као књижевни метод (ванвремена категорија коју чини комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у средњем веку, и развија интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван западноевропског културног круга.

Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест.

Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18. века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност класицизму.

Одлике романтизма

Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам. Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање од њих. Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав. Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде.Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.

Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.

Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.

У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.

Према периодизацији Историјe нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870. У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода: Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година; Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.

Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма: патријархално-херојски и грађанско-демократски.

Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.