Николо Паганини

Из пројекта Википедија

Николо Паганини

Славни виолиниста Николо Паганини још за живота је постао легенда. То је и остао, као извор најразличитијих митова. И данас се каже да је сваки његов концерт био истинско чудо. Тајну своје музичке магије Николо Паганини однео је у гроб давне 1840. године. Сва своја дела је љубоморно чувао од туђих очију, а многа од њих свирао је "из главе" никада их не преневши на папир, тако да је за живота објавио само 24 каприча за соло виолину.

[уреди] Биографија

Николо Паганини рођен је у Ђенови 27. октобра 1782. године, као треће дете лучког радника заљубљеног у музику, од којег је Николо наследио исту склоност и велику обдареност. Најпре је почео да учи мандолину и гитару, а затим и виолину. Убрзо је потражио школованог учитеља и пронашао је Ђакома Косту, диригента катедрале Сан Лоренцо у Ђенови. Николо је вредно учио и вежбао развијајући свој таленат, а 31. јула 1795. године одржао је свој први концерт у позоришту "Сант Агостини" у Ђенови како би сакупио новац за даље школовање у Парми. Након изузетног концерта испуњеног Николовим варијацијама више познатих дела, доспео је до професора Роле у Парми који је само закључио да Николо више нема шта да научи. Ускоро се вратио у родну Ђенову и почео да изучава хармонију и контрапункт.

[уреди] Политичке прилике

У то доба Наполеонова освајања мењају политичке прилике у Ђенови, а 1800. године заузимају је Аустријанци, након чега следи опсада енглеске флоте. Паганини одлучује да се удаљи из Ђенове и почне са одржавањем концерата широм Италије. На њима исказује све своје умеће, склоност музичким и техничким акробацијама на инструменту којим је више него суверено владао. Године 1805, на сопствени захтев, Паганини постаје први виолиниста Националног републиканског оркестра, а недуго затим и други виолиниста на двору Елизе Бонапарте, владарке кнежевине Луке. Елиза се, видевши са каквом страшћу Николо свира, заљубила у њега, али је та љубав остала скривена. У то доба, Паганини компонује без предаха - настаје четрдесетак соната за виолину и гитару. Након пресељења двора у Фиренцу 1809. године и свађе са Елизом, Паганини напушта двор и нестаје из јавног живота.

[уреди] "Ђавољи виолиниста"

Будући да је дивљење често на самој граници зависти, Паганинијеве виолинске чаролије су међу његовим љубоморним и празноверним савременицима ипак биле "објашњене" тиме да је Паганини "у дослуху са самим ђаволом". Такође, запазили су и његову опседнутост смрћу и мртвима и да је своју инспирацију често проналазио на гробљима. Упркос својој мршавој и бледој појави оштрих црта лица и често рашчупане косе и бројним интригама које су пратиле његов несумњив таленат недокучив друштву онога доба, Паганини је ипак уживао велики углед и поштовање, а жене су га напросто опседале. Ипак, како је био и напрасит, болесно љубоморан и тешке нарави, ретко ко га је истински разумео и био спреман да подноси све његове успоне и падове. Наредних неколико година о њему се готово ништа не зна, поготово што се у то време све више афирмише оперска музика. Након више разних афера, Паганини се коначно поново појављује на подијуму позоришта "Ла скала" где изводи неколико својих композиција којима постиже незапамћени успех својом изванредном виртуозношћу и свирачком техником. Од тада почиње Паганинијев вртоглави успон. "Његово гудало је час ђаволско, час анђеоско", коментарисао је дневник "Коријере дела даме". Неколико година касније Паганини је већ постао богат. Николо није био човек који је могао да се дуже време скраси на једном месту. Мењао је сапутнице, места пребивалишта, градове. Наступајући широм земље, био је и приморан да се непрестано сели. Међутим, у зиму 1820. године Никола сустиже исцрпљеност, слабост и први знаци сифилиса који ће га две деценије касније и отерати у гроб. Полако губи вид, али не и вољу и наду да живи и свира и припрема свој велики повратак на сцену. Упознаје младу певачицу Антонију Бјанки која му у јулу 1825. године рађа сина Акила, једину праву љубав Паганинијевог живота. Након растанка са Антонијом, Паганини свуда са собом води сина и грчевито се бори за старатељство над њим.

[уреди] "Освајање Европе"

Године 1827, Паганини започиње освајање Европе. Поново компонује и наступа, али и дефинитивно нарушава своје начето здравље. После невиђеног одушевљења у Бечу где је од цара Фрања I добио и Орден камерног виртуоза, Паганини наставља да наступа широм Европе. Ипак, како болест напредује, све му је теже да наступа и у паузи између концерата посећује бање и лечилишта, не престајући да путује, компонује и свира. Пруски краљ га проглашава за првог концертног мајстора, а од руског цара у Варшави 1829. године добија и брилијантски прстен. Широм Европе слушање Паганинијевих концерата постаје монденска обавеза - крунисане главе, принчеви, грофови, уметници, сви су хрлили да би чули чудесног Италијана. Следи и турнеја по Енглеској, цена улазница за његове концерте астрономски расте и упркос томе Паганини одржава више од 150 концерата најпосећенијих у историји. Међутим, све болеснији, враћа се у Парму где купује вилу "Гајоне" и наставља да одржава локалне концерте. Ускоро добија и старатељство над сином, али и осећа да му је животна снага на измаку. 16. јуна 1837. године у Торину Паганини одржава последњи концерт у животу. Последње године живота Паганини проводи у Паризу и Ници са сином. У његовом наручју издахнуо је 27. маја 1840. године. Сахрана виолинисте познатог под надимком "ђаволски" била је забрањена на гробљу, што је преиначено 4 године касније. На пармском гробљу Паганини је међутим сахрањен тек 36 година касније, где његове кости и данас почивају.