Опера
Из пројекта Википедија
- За остале употребе, погледајте Опера (вишезначна одредница).
Опера се може дефинисати као драма у којој главни актери углавном певају већину своје улоге. Сматра се једним од најкомплекснијих облика уметности. Комбинује певање, глуму, оркестралну музику, костиме, сценарио (либрето), а често и балет као врсту плеса.
Реч опера је скраћени облик италијанског израза opera da musiсa (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу. Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне (Daphne) италијанског композитора Јакопа Перија (Jacopo Peri) из 1597. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини. Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Camerata". Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе. Следећа Перијева опера Еуридика (Euridice) из 1600. године је најстарија сачувана оперска партитура.
Певање представља саму срж опере. У великој опери (grand opera), врсти опере која се најчешће изводи у данашње време, читав текст је певан. Овакве опере обухватају како соло певање, тако и хорске деонице и играчке нумере (углавном балетске), а често су и бриљантни примери ликовне уметности у погледу сценографије и костима. За разлику од овога, у комичним операма (opera buffa) најчешће нема већих, грандиозних сцена, а често ни хор није толико заступљен, а радња између арија је приказана речитативима (ит. recitativo), полу-говорним полу-певаним пасажима уз (углавном само акордску) пратњу најчешће редукованог оркестра или клавијатурног инструмента (клавир или чембало). Сам термин комична опера не имплицира забавну радњу. Овај назив се односи на опере са ведријом темом од тзв. озбиљних опера (ит. opera seria). Ова разлика се појавила у 18. веку и сматрало се да комичне опере треба да се баве обичним људима и местима и да имају срећан крај, док озбиљне опере треба да се баве митолошким или историјским темама које се завршавају трагично. Касније, тема комичних опера је постала основа за веристичке опере, али оне су се најчешће завршавале трагично (такве су Травијата (La Traviata) Ђузепеа Вердија (Giuseppe Verdi), Сељачко поштење (Cavalleria Rusticana) Пјетра Маскањија (Pietro Mascagni), Боеми (La Bohémè) и Мадам Батерфлај (Madamme Butterfly) Ђакома Пучинија (Giacomo Puccini) и многе друге). Веселије теме су у 19. веку постале основа за оперете које су се касније (у 20. веку) развиле у водвиље и (најпре у САД-у) мјузикле.
Певачке улоге се у опери разврставају по распону и боји гласа. Мушки гласови могу бити (од највишег ка најнижем) контратенор (ит. contratenore), тенор (ит. tenore), баритон (ит. baritono), бас-баритон (ит. baritono basso) и бас (ит. basso). Женски гласови су сопран (ит. soprano ), мецосопран (ит. mezzo[-]soprano) и алт (ит. alto), који се некада називао и контралт (ит. contralto). Сваки од ових гласова има и подврсте (на пример, код сопрана то су лирски сопран, драмски сопран, колоратурни сопран, спинто сопран, и као посебна врста, вагнеријански сопран).
- За детаљнији преглед фахова види Гласовни фахови.
[уреди] Композитори
- Италијански композитори
- Ђузепе Верди (Giuseppe Verdi)
- Ђакомо Пучини (Giacomo Puccini)
- Пјетро Маскањи (Pietro Mascagni)
- Руђеро Леонкавало (Ruggiero Leoncavallo)
- Гаетано Доницети (Gaetano Donizetti)
- Ђоакино Росини (Gioacchino Rossini)
- Винћенцо Белини (Vincenzo Bellini)
- Француски композитори
- Жорж Бизе (Georges Bizet)
- Шарл Гуно (Charles Gounod)
- Немачки композитори
- Волфганг Амадеус Моцарт (Wolfgang Amadeus Mozart)
- Лудвиг ван Бетовен (Ludwig van Beethoven)
- Српски композитори
- Руски композитори
- Модест Петрович Мусоргски
- Петар Иљич Чајковски
- Михаил Иванович Глинка
- Остали словенски композитори
- Јаков Готовац (Jakov Gotovac)
- Бедржих Сметана (Bedřich Smĕtana)
- Напомена - већина нузичких примера из опера је наведено према Opera kalauz - Kertész Iván – Fiesta-Saxsum 1997.
