Мирко Филиповић
Из пројекта Википедија
Мирко Филиповић Cro Cop (Винковци, 10. септембар 1974.), хрватски боксер, кикбоксер, борац у К-1 и борац у ултимет фајту. Висок 187,96 km и тежак 102 kg. Тренутно (10. септембар 2006.) има 21 победу, 4 пораза и 2 неодлучене борбе. Од тих победа 14 је нокаутом.
Менаџер му је Звонимир Лучић, кондициони тренер Игор Јукић, тренер за џиу џицу Фабрицио Вердум, тренер за бокс Драго Драгић, а спаринг парнери су му Домагој Остојић (кикбокс); Игор Покрајац, Игор Колакушић, Саша Мучњак (рвање)
Мирко "Cro Cop" један је од познатијих мајстора борилачких вештина на свету. Такође и један од ретких са подеднако великим успесима у К-1 и Прајд турнирима.
Најпознатији је по сјајној борби ногама, поготово свом левом хај кику којим често нокаутира супарнике. Такође се бави и фудбалом, играјући (врло ретко) за хрватског фудбалског прволигаша Цибалију из родних Винковаца. Живи са женом и сином у Загребу.
Садржај |
[уреди] Надимак
Своју кикбокс каријеру започео је 1996. наслеђујући Бранка Цикатића. У то време радио је у хрватском анти-терористичком удружењу Алфа у Лучком крај Загреба. Одатле му и надимак "Cro Cop" (хрв. полицајац). Пре тог назива борио се пар пута и под именом "Тигар".
[уреди] Борилачка каријера
[уреди] Бокс
Многима није познат податак да се Мирко Филиповић прво успешно борио у аматерском боксу, остваривши изврстан количник победа и пораза. Од тог раздобља остала му је врхунска боксерска вештина, којом је касније одскакао од осталих бораца у кик-боксу и у К-1, односно на крају и у ултимет-фајту.
[уреди] К-1
1996, 21-годишњи Мирко Филиповић наступио је на К-1 Гранд При турниру. Прво је победио финалиста годину раније, Џером ле Банера, али, затим бива поражен од познатог Ернеста Хуста. Поновно се вратио за 3 године поразивши британца Рики "Тенк" Николсона, али онда је изгубио од швајцарца Ћави Бајрамија. Након тога добио је позивницу за међународни турнир где је изненадио цели свет поразивши К-1 борца Мајка Бернарда у једној од најбољих К-1 борби дотад. Након Бернарда, Мирко је поразио и јапанску звезду Мусашија и аустралијског карате борца Сем Грека, док га исте вечери није опет поразио Ернесто Хуст. Један од узрока тог пораза је сломљено ребро из пријашњих борби.
Након тога је наставио са победама на К-1 турнирима. Побеђивао је познате борце као што су Питер Аертс, Марк Хунт и Реми Боњаски. Постао је први борац који је нокаутом ( након 86 секунди ) победио горостасног Боб Сапа званог "Звер". 2000. је победио карате борца Глаубе Фајтосу и боксера Хироми Амаду како би се пласирао у финале Нагоја Гранд При турнира. Тамо му се осветио Мајк Бернардо, а Мирко је опет у ту борбу ушао повређен; шепајући је ушао у ринг. Бернардо је, наравно, циљао управо ту ногу. Због тог потеза постао је обожаван у Јапану. Као финалиста је одмах наступио међу најбољих 8 на Гранд При турниру 2000. али опет га је победио Хуст. 2001. изненађујуће га је нокаутирао канађанин Мајкл МекДоналд већ у првој рунди. Након тога кренуо је у Прајд турнире.
[уреди] Прајд
2001. "Cro Cop" је прешао у Прајд, незадовољан својом платом као К-1 борац. Годину касније је напустио посао полицајца у Алфи како би се концентрисао на Прајд турнире. Од тада бележи сјајне победе над Марком Хунтом, марта 2002. једногласном одлуком судија, Ремијем Боњаским јула исте године, и над Боб Сапом априла 2003. нокаутом у првој рунди.
Силне победе довеле су га до шансе да се за наслов првака обрачуна са познатим "Минотауром" новембра 2003. У тој борби прву рунду био је на ногама и тиме, јасно, био бољи противник. Ипак, противник га је победио у другој рунди након полуге на руци. Након те борбе је признао да је био превише самоуверен у себе против Минотаура.
2004. Мирко је ангажовао Фабриција Вердума (бившег светског првака у Џио Џицу) као тренера, неби ли се унапредио у лежећој борби. На Прајдовом турниру 2004. изненађујуће га је нокаутирао Кевин Рандлеман. "Освета" је био крајем те године.
Филиповић је у међувремену упорно тражио од Прајда да му допусте борбу са прваком Федором Емејлијаненком. Након Ранделмана је остварио 6 победа за редом, укључујући нокаут над Александром Емејлијаненком, братом првака Федора, па је добио прилику да се супротстави руском борцу. Против Федора се борио 28. августа 2005. Након 3 рунде Мирко је ипак изгубио једногласном одлуком судија. По многима, најбољи борац на свету икад, Федор Емејлијаненко, изјавио је како му је Филиповић био досад најтежи противник. Филиповић је за пораз окривио временску разлику и проблеме са спавањем.
Већ 23. октобра 2005 Мирко је био у рингу, овај пут са Џошом Барнетом. Након 3 рунде, победио је једногласном одлуком судија.
Филиповић је 31. децембра 2005. поражен је од Марка Хунта одлуком судија, који су самоанског борца сматрали агресивнијим. Овај меч обележило је и Мирково ношење парика, што је био преседан, будући да се он увек бори бос. Довело је то до веровања да је задобио озледу стопала пре борбе. Мирко то није никад признао. Такође је било приче о његовом умору, па му је саветовано да се одмори пре следећих борби.
5. маја 2006. Мирко је опет наступио на Прајд турнирима. Прва борба била је са Икухиса Миновом, професионалним рвачем и мајстором многих борилачких вештина. Мирко га је, ипак, поразио након 70 секунди. 1. јула 1992. поразио је освача златне медаље у џуду на олимпијским играма 1992., Хидехико Јошиду. Хрватски борац поразио га је снажним ударцима ногом од којих јапанац више није могао стајати на ногама.
10. септембра 2006. Мирко је освојио Гранд При турнир брутално нокаутирајући Вандерлеија Силву, најомраженијег противника, са којим је већ дуго на ратној нози, и у финалу и Џоша Барнета.
[уреди] Политичка каријера
Новембра 2003. Филиповић се кандидовао за сабор као члан СДП-а, у чему је и успео. Борио се за веће финансирање полиције, али, ускоро је иступио из политике. Касније је тврдио како није имао довољно веза унутар политичких кругова, па је његов труд тиме био узалудан.
[уреди] Занимљивости
- Пре сваке борбе прати га песма Вајлд Бојс.
- Снимио је филм под називом Ултимејт Форс.
