Еволуција
Из пројекта Википедија
Еволуција (лат: evolutio: развој, развитак), развој из нижег у више, из једноставног у сложено, некога природног или друштвeног процеса (нпр. умних способности, средстава за производњу); манифестација неке појаве, догађаја или идеје сукцесивно, у једном следу (нпр. сликарства, песништва, драме , трагедије итд.); у историјском развоју друштва, квантитативна поступна промена као супротност револуцији; сваки развој који је сличан расту живе твари, насупрот креативном схватању (нпр. е. неког изума, е. обичајнога права); кретање које се састоји од низа повезаних и узајамно словљених радњи; процес обликовања некога финалног производа, исто тако и сам производ из тог процеса, као и свака обликована етапа, јединица из једне развојне серије (нпр. цвета из пупољка) итд.
Садржај |
[уреди] Еволуција у биологији
Скуп научних теорија и хипотеза о настанку живота, о законима и путовима поступног развоја живога света; развој организама од једноставних према сложенима; развој врсте, популације, или које друге више систематске групе – филогенија. У најширем смислу, процес у којем низом промена или развојних степена живи организам или група организама стиче карактеристичне морфолошке и физиолошке значаје; теорија по којој различити типови животиња и биљака потичу од других преегзистентних типова. Та теорија, према којој се виши облици живота изводе из нижих, темељи се на опсежним проматрањима, ос. на подручјима палеонтологије, ембриологије, поредбене анатомије, генетике, молекуларне биологије (молекуларна еволуција), поредбене физиологије и животињског понашања. Научно се обликовала почетком XIX века.
[уреди] Претече теорије еволуције
Еволуцијске мисли јавиле су се већ у старој Грчкој (Хераклит, Емпедокло, Аристотел). Средином XVIII века Карл Лине, проводећи у својем делу Састав природе (Systema naturale, 1735) категоризацију свих дотад познатих биљака и животиња, строго је заступао начело: »Врста има онолико колико их је од почетка створено« (Tot numeramus species, quot ab initio sunt creatae). Супротно том креационистичком схватању Џорџ Луис Леклер у делу Историја природе (Histoire naturelle, 1749–88) изражава мисао о промени врста. На темељу проучавања великог броја савремених биљака и животиња, као и опсежног палеонтолошког материјала, он закључује да су »све животиње произишле од једнога претка, који се током времена мењао и усавршавао те произвео све животињске родове«. Зоолог Лакапед, аутор поглавља о рибама у Буфоновој Историји природе, тумачи сличност организама подријетлом од заједничкога претка и сматра да су те промене у вези са променљивим утицајем околине, укрштавањем итд. Он говори и о преживљавању боље прилагођених врста и у томе се приближава бити дарвинизма, тј. теорији о природном одабиру, селекцији. На природословце XVIII век знатно је утицао и Лајбниц "закон континуитета" или непрекидности, по којем природа не прави скокове, већ је у њој све повезано поступним прелазима, како у подручју физичких, тако и психичких појава.
[уреди] Ламаркова теорија еволуције
Ј. Б. Ламарк објавио је 1801. "Систем животиња без кичме" (Système des animaux sans vertèbres), у којем је први пут изнео идеју о заједничком пореклу организама и њихову поступном развоју, коју је 1809. у познатом делу Филозофија зоологије (Philosophie zoologique) разрадио у прву целовиту еволуциону теорију. По Ламарку постоји у природи полаган, непрекидан процес преобразбе врста. Чинитеље који су условљавали тај процес Ламарк своди на промене околине по којима се мењају и потребе животиње, па тиме она стиче нове навике. У складу са новим навикама и потребама једни се органи више употребљавају и јаче развијају; обратно, неупотребљавање органа доводи до њиховог слабљења и ишчезавања у потомака. Те су промене по Ламарку увек адекватне условима средине, а родитељи их преносе на потомство. Тако су нпр. кртици редуциране очи, јер их под земљом не употребљава. Та прилагођавања настају због воље животиње, напрегнуте жеље, тежње да задовољи своје потребе и навике. Ламарк је први обухватио у целини еволуцијски проблем, али се због мањкавих резултата тадашње науке заплео у телеолошке грешке.
[уреди] Дарвинова теорија еволуције
Средином XIX века природне науке су већ располагале многобројним чињеницама које су говориле у прилог еволуцији. Постигнути су важни успеси на подручју поредбене анатомије, ос. кичмењака, и поредбене ембриологије; Т. Шван открио је 1839. јединство станичне грађе свих живих бића (целуларна теорија) и основао наука о ћелији – цитологију.
Лиел у делу Начела геологије (Principles of Geology, 1831) поступне промене Земље тумачио је спорим и непрекидним деловањем природних појава: воде, ветра, сунца итд.
У пољопривреди се развијала техника селекције – енгл. сточари и биљогојци узгајали су нове пасмине домаћих животиња и нове сорте културног биља. За обраду и документацију своје еволуцијске теорије Чарлс Дарвин је, како се види, имао знатно повољнији научни терен. Уз све то он је дуго оклевао са издавањем свог главног дела О порклу врста посредством природне селекције (On the Origin of Species by Means of Natural Selection) и објавио га је тек 1859. када га је на то потакнуо А Валас , који је те проблеме решавао скоро на исти начин као и сам Дарвин.
Дарвинова теорија еволуције позива се најпре на природни одабир или селекцију која уништава јединке слабије прилагођене условима живота, а подупире оне боље прилагођене. Индивидуалне варијације које улазе у процес селекције могу, по Дарвиновом мишљењу, бити детерминисане спољашњим (околина) и унутрашњим (касније названи генетичким) факторима.
Дарвин је доказао да еволуција има адаптиван значај и да је орг. сврховитост релативно изражена у прилагођености организма на одређени историјско условљени комплекс спољашњих услова. Његова теорија је у науци позната као дарвинизам. Често се и сама наука о еволуцији поистовјећује са појмом дарвинизма.
Дарвиново научавање даље су разрадили, проширили и продубили Хули, Хеклер, имирјазев и др. Хекел се посебно истакао као ватрени присталица Дарвинове теорије. Он је научно разрадио проблем јединства живе и неживе природе, постанак живота хемијским путем из неживе природе, монофилетско порекло живих бића итд., и на крају формулисао >биогенетски закон (који у савременој еволуцији има само историјско значење). Филогенија је по Хекелу основна наука о променама облика кроз које пролазе организми током целог свог развоја. Хекел је тако први поставио теорију десценденције, коју је назвао трансформизмом, спојивши у њој уз дарвинизам и неке ламаркистичке мисли.
