Битка на Сутјесци
Из пројекта Википедија
Битка на Сутјесци је наш назив операције "Schwarz" ("црно") немачких трупа у лето 1943. године, а позната је и као Пета непријатељска офанзива у Другом светском рату.
Првобитно је била замишљена као операција ради разоружавање четника у италијанској окупацијској зони. Операција је имала две етапе. Прва етапа је трајала од 5-14 маја 1943. у циљу разоружавања главнине четничких снага на простору Колашин-Никшић, а друга је почела 15. маја, уперена против главнине снага НОВЈ-а на простору Дурмитор-Жабљак-Фоча и завршила се 15. јуна 1943. пробојем обруча и одласком главнине снага са централном болницом у Босну. Ово је била несумњиво највећа по обиму акција и по броју погинулих војника операција која је предузета на простору Југославије. Циљ Вермахта је био након неуспелог покушаја на Неретви да сада прво уништи четнике Драже Михаиловића у Црној Гори, а затим да све снаге концентрише против партизанских јединица у источној Херцеговини. Крајњи циљ операције је било поседање у учвршћивање Јадранске обале како би се онемогућило искрцавање Англоамериканаца.
Садржај |
[уреди] Припреме за операцију "Schwarz"
На основу посете министра иностраних послова Италије, грофа Галеацо Ћана, Хитлеровом главном стану у Виници на Источном Фронту, као и из писма које је Хитлер упутио Бениту Мусолинију, видело се да немачки Вермахт дубоко верује да ће савезници извшити инвазију Балкана после победе код Ел-Аламејна и поседање Северне Африке. Операцијама "Weiss I", "Weiss II" и "Weiss III",тј. Битке на Неретви, немачки Вермахт није постигао жељене циљеве и није уништио побуњену герилу на Балкану, па се приступило са припремама за нови подухват.
Операцијом "Schwarz", Вермахт је намеравао да рашчисти позадину јадранске обале уништавајући и четнички и партизански покрет, који су се и даље чврсто држали у Херцеговини и Црној Гори. Пошто је план "Weiss" захтевао ангажовање додатних снага ради потпуног уништења снага НОВ и ПОЈ-а, Хитлер је замислио операцијски план "Schwarz"потпуно супротан од плана "Weiss".
По замисли немачке Врховне Команде, сада је прво требало уништити "Црну герилу"-четнике и до у садејству са италијанским трупама у Црној Гори. Како су се главнине снага НОВ и ПОЈ-а налазиле даље од јадранске обале, то је одмах након уништења прве гериле требало уништити и њих. Контраофанзива Црвене Армије и савезнички бедем у Северној Африци прморавали су Хитлера да очисти у краћем року јадранску обалу и постане господар ситуације.
Непосредно пред почетак операције, Хитлеру је дошао у помоћ главнокомандујући снага Југоистока, генерал-пуковник Александр фон Лер, коме је Хитлер дао задужење да води читав подухват. Лер је одмах тражио да се 1. планинска дивизија пребаци са источног фронта у Југославију ради лакшег савлађивања врлети Црне Горе. Пошто је транспорт војника трајао више од месец дана, то је операција "Schwarz" требала почети у првој половини маја 1943.
По првим немачким проценама, југословенска герила је имала око 30.000 војника у Црној Гори и Херцеговини и то:
-око 18.000 партизана
-око 12.000 четника (херцеговачки, црногорски, словеначки, далматински)
Поред тога, четници су трпели страховити налет јединица НОВЈ-а, које су свим снагама након прелаза Неретве покушавале пробити у Црну Гору. Хитлеру је нарочито ишло на руку то што се обе завађене снаге у грађанском рату уништавају и ослабљују, па је посао Немаца на тај начин у многоме био олакшан.
[уреди] Бројност снага у операцији "Schwarz"
Немци су знали за велику важност целе операције па су за њу ангажовали чак 8 дивизија, 3 пука и једну целукупну бригаду. Око 120.000 војника. Осим Немаца, ангажовани су и делови италијанске армије, хрватског домобранства и бугарских пукова.
За операцију ""Schwarz", Немцима је било уступљено на располагање:
- 1.Немачка брдска дивизија-генерал-лајтнант Ритер фон Штетнер
- 117. дивизија-потпуковник Никлас Гертлинг
- 7.СС немачка дивизија "Принц Еуген"-генерал-лајтнант Михаел Флепс
- 118. немачка ловачка дивизија-генерал-лајтнант Јозеф Киблер
- 369. немачка "Вражја" дивизија-генерал-мајор Хартвиг фон Лудвингер
- 724. Бранденбуршки пук-мајор Николас Кихер
- 4.Домобрански ловачки батаљон
- Дивизија "Taurinesse"-генерал-мајор Микеле Радело
- Дивизија "Ferrara"-пуковник Карло Магаљоти
- Дивизија "Venezia"-пуковник Марко Лукио
- 61. ојачани бугарски пук из Тракије
- 63. комбиновани бугарски пук
Што се тиче распореда четничких снага, у Црној Гори су се тада једино налазили групе корпуса Црне Горе мајора Павла Ђуришића и то:
- Лимски корпус-мајор Милорад Јоксимовић
- Дурмиторски корпус-капетан Иван Ружић
- Невесињски корпус-поручник Милорад Поповић
- Шаховићки одред
- Мојковачки одред
- Пољски одред
- Дурмиторски одред
Снаге НОВ и ПОЈ-а су бројале близу 18.000 бораца који су се пробијали из источне Херцеговине у Црну Гору и то:
- 1.Пролетерска дивизија-генерал-мајор Коча Поповић
- 2.Пролетерска дивизија-генерал-мајор Пеко Дапчевић
- 3.Народноослободилачка ударна дивизија-пуковник Сава Ковачевић
- 7.Народноослободилачка ударна дивизија-пуковник Митар Кековић
- 6.Источнобосанска и мајевичка бригада-потпуковник Лука Вулетић
- 7.Банијска бригада-пуковник Никола Мараковић
- 4.Црногорска бригада-пуковник Вако Ђуровић-Нино
Целокупном операцијом на немачкој страни је руководио генерал-пуковник Александар фон Лер чији се штаб налазио у Сарајеву, а директно је спроводио одлуке генерал Рудолф Литерс са својим штабом у Загребу.
[уреди] Први део операције "Schwarz"
Пре него што ће кренути по операцијском плану ка уништењу четничке гериле, Вермахт је понудио преговоре генералу Михаиловићу, нудећи му власт у Југославији уколико се савезници евентуално искрцају на Јадрану и мирну евакуацију својих и бугарских трупа. Михаиловић је све захтеве одбио и депешама у Лондону тражио да му се тачно каже датум савезничког искрцавања. У том циљу, четници су учврстили своје положаје широм читаве Црне Горе и Херцеговине, а на снази је и даље са италијанима био договор о међусобном ненападању којег су енглези називали "accommodation".
Немци нису обавестили Италијане о предстојећој операцији, па су 11. маја делови 717. брдске дивизије упале у Црну Гору и Херцеговину из правца Пећ-Нови Пазар-Вишеград-Сарајево-Имотски у намери да пронађу, опколе и униште четнике. Средином маја 1943. главнина снага ЈВуО се налазила око града Колашина којег су преотели од партизанских снага још половином 1942. У међувремену,Михаиловић је напустио село Липово у кренуо ка Бистрици, сместивши се у селу Затон, срез бјелопољски.
14. маја 1943. генерал Литерс је по први пут јавио команданту 2. Армије Италије, генералу Луиђу Работију да су Немци упали у Црну Гору и Херцеговину у циљу разоружања и евентуалног уништења снага Драже Михаиловића. Истог дана, четнички покрет је доживео велики удар у операцији "Schwarz". Јака немачка механизована група је упала у Колашин и заробила мајора Павла Ђуришића са целим штабом од 2.000 четника. У истој акцији су заробљени и мајор Никола Бојовић, начелник штаба Ђуришића, мајор Рајо Поповић и мајор Милорад Јоксимовић, командант Лимског корпуса. Упркос протесту Италијана да се мајор Ђуришић пусти, он је авионом пребачен у заробљенички логор Стриј у Пољској, док је већина официра допала Оснабрика. Истога дана у околини Колашина су Немци разоружали 4 црногорска четничка одреда (Шховићки, Мојковачки, Пољски и Дурмиторски). Бенито Мусолини наређује да престане "accommodation" између четника и италијана и да италијански војници разоружају четнике где год их нађу. Мусолини повлачи генерала Ментрасија и поставља новог заповедника италијанских трупа у Црној Гори, генерала Ђузепе Ронкаља уз наређење да Италијани садејствују са Немцима против четника у читавој Црној Гори и Херцеговини. У свом продору према Херцеговини, јединице 7.СС "Принц Еуген" дивизије су заробиле око 500 херцеговачких четника и спровела их у Србију. О заробљавању мајора Ђуришића, Михаиловић је обавестио депешом Лондон. Коначно, након Михаиловићевог бекства из Црне Горе, а истовремено и из немачког обруча, немачка команда наређује да се у Сплиту штампа уцена за вођу четничке гериле. Чим је немачки план "Шварц" окренуо своју активност против снага НОВ и ПОЈ-а која се врло брзо насукала у централаној Црној Гори, изашла је уцена и за Тита на истом плакату са Михаиловићем и са истом цифром од 200.000 златних немачких марака. Након заробљавања главнине четничких црногорских одреда код Колашина, Немци су прекинули први део операције "Schwatz", мислећи да је прва герила потпуно уништена.
[уреди] Грађански рат и операција "Schwarz"
Док је Црном Гором и Херцеговином тутњала операција "Schwarz", дотле је свом жестином беснео грађански рат у земљи. Оперативна група НОВЈ-а је након претрпљене офанзиве "Weiss" кренула свим снагама преко Херцеговине да се пробије у Црну Гору, уништи четнике и завлада тереном. На том простору би се исцрпљени борци одморили, рањеници лечили, а затим би се кренуло према Косову у јужну Србију. Не знајући да су Немци са својих седам дивизија већ правили маказе на простору Пљевља-Бијело Поље-Мојковац-Јаблан-Никшић у намери да очисте Црну Гору од четника, оперативни штаб је кренуо да гони четнике после битке на Неретви, да их уништава и тако се све дубље и дубље насукавао у Црну Гору. Већ крајем априла воде се жестоке борбе између партизана и четника на сектору Фоча-Калиновик-Гацко-Шавник. Нарочито су крваве борбе биле за Невесиње које је мењало власника чак осам пута. Гонећи четнике све дубље у Црну Гору, Врховни Штаб се пребацио на планину Дурмитор да би имао преглед операција на терену. Међутим, доласком на Дурмитор дошли су једино у немачку клопку која се затварала. Једино је остао не затворен правца Калиновик-Фоча којим се главнина снага НОВ и ПОЈ пробијала у Црну Гору. Врховни Штаб се сместио на Ђурђевића Тару, а у околини су дејствовали 1. и 2. пролетерска дивизија.
Врховни Штаб је имао погрешно мишљење да се овде налази главнина четничких јединица Црне Горе и планирао њихово уништење. Немци су сада у маказама имали другу герилу, која је под жељом уништења противничке стране у грађанском рату упала у обруч на простору Жабљак-Дурмитор-Шавник-Челебићи којег су Немци затварали. Тако је операција "Schwarz" сада добила циљ уништења главнине партизанских снага које су упале у немачки обруч.
[уреди] Други део операције "Schwarz"
У тренутку када је група "Анакер" затворила правац према Фочи у садејству са групом "Герглер", 15. маја 1943. отпочела је Битка на Сутјесци против главнине снага НОВЈ-а.
Главни Штаб НОВЈ-а не само да је морао да одбаци првобитни план о продору према Косову, већ је морао под хитно да реши како да се извуче из обруча и пробија се према источној Босни, једином правцу за која се у тој ситуацији могао одлучити. Мислећи да група "Анакер" још није у потпуности затворила правца према Фочи, покушан је пробој према том правцу али је обијен.
Да би олашао пробој, Врховни Штаб наређује већ 16. маја да 1. босански корпус упути своју 5.дивизију у источну Босну са циљем да ослабе немачку линију фронта ка Фочи. Међутим 369. дивизија је одбила у више наврата јединице Дринске оперативне групе (6.источно-босанску и 1.мајевичку бригаду).
Тако је пропала замисао да се већ у почетној фази офанзиве оперативна група са Врховним Штабом и рањеницима извуче из окружења. Како су јединице 369. немачке дивизије, дивизија "Туринеѕе" и дивизија "Ферара" све јаче потискивали јединице 2. пролетерске, 3. ударне и 7 банијске на целом фронту, то је увелико почела борба у другом делу операције "Schwarz".
[уреди] Савезничка војна мисија у партизанском Врховном Штабу
Обавештени о доласку британске војне мисије, Врховни Штаб је 20. маја 1943. напустио Ђурђевића Тару и сместио се у шуму код Црног Језера, у подножју Дурмитора.
20. маја је стигла прва званична британска војна мисија са шифрованим нативом мисија "Типикал". Годину дана раније, мисија коју је предводио мајор Атертон је страдала отада ни једна мисија није слата у партизански штаб.
На челу мисије налазио се капетан Вилијам Дикин, професор историје на Оксфорду и касније лични саветник премијера Черчила у писању историје Другог светског рата. Поред Дикина, у мисији су се налазили још и мајор Бил Стјуарт и поручник Милер. Мајор Стјуарт је говорио одлично српско-хрватски језик, а пре рата је радио у британском конзулату у Загребу. Разговарало се о свему и свачему.
Тито је захтевао војну помоћ и тражио да британско ваздухопловство бомбардује немачку колону. Уз то напоменуо је да једино партизани у Југославији воде рат против Немаца.
Пошто на овом сектору није било ниједног четничког војника, Дикин је јављао команди да се једино снаге НОВЈ боре против Немаца и да четника Драже Михаиловића уопште нема. Нешто касније, у замаху борбе на Сутјесци, капетан Дикин јавља да Михаиловић сарађује са Немцима и Италијанима против партизана.
У четничком штабу се тада налазио амерички пуковник Вилијам Бејли. Он извештава комнаду у Каиру да је Михаиловић на време избегао из Црне Горе, да Немци и Италијани разоружавају четнике и да се комунисти сада налазе у окружењу.
Контрадикторност Бејлијевог и Дикиновог извештаја у Врховној Команди у Каиру условило је да се нађе неко заједничко решење. Врховна команда је већ 20. јуна 1943. издала наредбу да се трупе Драже Михаиловића пребаце на подручју Копаоника и да тамо воде борбу са Немцима, док Црна Гора и Херцеговина треба да буде у руке снагама НОВЈ.
Када је Михаиловић ово одбио, следио је нови задатак. Наређено му да се поруши мост реци Ибру и да се пресече комуникацију Немаца у Санџаку. Михаиловић је говорио да је то исувише тежак задатак, јел су немачке снаге биле огромне на том простору.
Након тога, дошло је до напуштања Драже Михаиловића од стране савезника и до окретања Титу и снагама народноослободилачког покрета.
[уреди] Врховни Штаб у обручу
Врховни Штаб је видео да се главна оперативна група можем пробити једино долином Сутјеске јел су ту биле слабије снаге Немаца. Међутим, Немци су предвидели овакав развој догађаја, па су пожурили да утврде читаву долину Сутјеске.
На местима: Тјентиште, Љубин Гроб, Вучево, Баре, Личке Колибе, Кошута, Попов Мост, Милинкладе, Суха, Врбница, Маглић и Волујак, која леже у долини реке Сутјеске скоро месец дана су се водиле тешке и крваве борбе у другој фази операције "Schwarz". Па је битка због ових места која леже у долини реке Сутјеске и добила назив "Битка на Сутјесци".
Оперативна главнина НОВЈ је имала и централну болницу са око 3.000 рањеника, од којих су 1.000 били тифусари.
У напад преко Пиве и Вучева у долину Сутјеске упућена је 1. пролетерска дивизија. Као доминирајућа тачка требало је посести брдо Вучево, направити коридор за слободни пролаз преко Сутјеске, првацем Зеленгоре и даље у Босну.
И Немачка команда је предвидела такву могућност, па је послала претходницу да заузме Вучево. У борби прса у прса, снаге 1. пролетерске дивизије су успеле да збаце Немце и загосподариле су овом доминирајућом тачком. Немци су затим почели запоседати читаву долину Сутјеске, од Тјентишта до њеног ушћа у Дрину код Челебића. Тим правцем је продирала и 7.СС Принц Еуген дивизија која је опкољавала главнину снага и централну болницу. Почетком јуна почела је права драма на Сутјесци.
Пошто је покушај пробоја фронта преко Фоче пропао, Врховни Штаб је морао да се врати на почетне положаје, што су искористили Немци да направе још чвршћи обруч.
Тако се првих дана јуна читав Врховни Штаб нашао у обручу, заједно са централном болницом у долини Сутјеске.
3. јуна. Тито је са Врховним Штабом прешао Пиву код Мратинца. Истог дана на седници ВШ се дискутовало о положају групације НОВЈ-а са болницом.
Поред свакодневних борби, кањон Сутјеске су свакодневно засипали авиони бомбама и то у врло ниском лету. Нарочито су велики губици били у редовима 2. далматинске бригаде која се сукобљавала са јачим снагама 117. дивизије. У оперативном дневнику Немачке команде стоји да су у борби код Гацког за један дан погинула 200 партизана и 50 Немаца.
У тешкој ситуацији по ВШ и читаву главнину, одлучено је да се читава оперативна група подели на два дела
Прву групу би чинило 10 бригада 1. и 2. пролетерске дивизије, које су већ форсирале Пиву, а другу групу 6 бригада 3. ударне и 7. банијске дивизије са централном болницом које су се налазиле источно до Пиве.
Прва група је требала да се пробије преко Сутјеске на северозопад, а друга с централном болницом преко Таре натраг у Санџак.
На простору око кањона Сутјеске и Сухе почеле су жестоке борбе за околне висове, који су наизменично падали у рукма и једних и других. Направљен је простор од 5-6 км за пролаз главнине снага. Ту су требали кренути и рањеници.
Прва пролетерска дивизија је кренула преко Милинклада и 8. јуна 1943. избила у рејон Лучких и Врбничких колиба на Зеленгори. Друга пролетерска дивизија је имала мање среће. На месту Баре, недалеко од Волујака било је поприште крвавих борби са јединицама 118. немачке дивизије.
Нарочито је страдала 2 далматинска бригада. Само у једном дану погинуло је преко 600 бораца. Остао је мањи вод који је послао поруку Врховном Штабу да ће се сви борци борити до последњег. Немачки удари на на Барама и Кошути су били још жешћи.
Нарочито тешка ситуација била је на сектору друге групе, која се са централном болницом пробијала неуспешно преко Таре у Санџак.
Зато је Врховни Штаб наредио да друга група крене са њом заједно преко Вучева и Сутјеске. То је изискивало неколико дана, па је обруч био још чвршће стегнут. И поред предлога комнаданта 1. пролетерске дивизије Коче Поповића да се све снаге пробију у правцу га се пробијала 1. пролетерска дивизија, ВШ је остао да чека другу групу коју је предводио Сава Ковачевић.
У великом обручу у коме се тада налазио ВШ, јављено је само да је 9. јуна 1943. Тито рањен на брду Милинкладе на планини Озрен. Пуковник Саво Оровић је својим апратом овековечио овај догађај поред једне пећине, где се скривао Врховни Штаб. У истом нападу, погинуо је мајор Бил Хадсон и неколико партизана.
Да би се спасла главнина снага и централна болница наређено је било да се поседну доминирајуће коте "Велика Кошута" и "Љубин Гроб", које су се још називале "коридори спаса". За Кошуту је била одређане 7. бригада 2. пролетерске дивизије, док је 4. црногорска пролетерска бригада бранила Љубин Гроб. Ту је погинуо и комнадант 4. црногорске бригаде Вако Ђуровић.
[уреди] Пробој обруча
Пре почетка главног боја наређено је да се закопа сво тешко оружје, спали архива и сви коњи закољу за исхрану бораца. Први трачак наде за извлачење из обруча начињен је 10. јуна у раним јутарњим сатима. Тада су се делови 1. пролетерске бригаде код села Балиновац у јуришу пробила кроз два немачка батаљона и заједно са 3. крајишком наставила да гони Немце према цести Фоча-Калиновик.
О овом пробоју је јавио и генерал Лер у Берлину, али га је назвао локалним пробојем.
То је била велика грешка којом су Немци пропустили прилику да униште снаге НОВЈ у котлу Сутјеске. Остављајући по страни расцеп од 2 км у фронту, Немци су поново сконцентрисали обруч у долини Сутјеске, али ту није више била главнина снага НОВЈ.
У поцепаном делу фронта већ идућег дана ће отећи све јединице 1. и 2. пролетрске и 7. банијске дивизије с Врховним Штабом.
10. јуна 1943. је стигао и део са централном болницом, али без Саве Ковачевића.
12. јуна заузето је село Ратај и тако још више проширена пукотина у немачком обручу. После новог пробоја, дефинитивно је направљен коридор спаса од 20 км према Јахорини.
14. јуна све бригаде 1, 2 и 7. дивизије пробиле су се с Врховним Штабом и делом рањеника правцем Зеленгоре.
Такве среће није била 3. ударна дивизија Саве Ковачевића с главнином централне болнице која је поново налетела на немачки обруч у долини Сутјеске. На Тјентишту је 12. јуна избројано 214 мртвих партизана, а 34 су заробљени. У немачком извештају се спомиње да је пронађена масовна гробница тифусара и да су сва околна села и насеља спаљена због заразе.
У самој долини Сутјеске налазиле су се 7.СС, 118, и 1. брдска дивизија, италијанска дивизија "Ферара".
13. јуна 1943. почео је одлучујући продор ове групе. Дивизија је подељена на неколико делова и пробијала се дуж реке Сутјеске самостално. У једном од таквих јуриша, надомак зидина спаљеног села Крекова погинуо је Сава Ковачевић. Уз велике губитке, 3 НОУ дивизија се пробила у долини Сутјеске и ускоро прикључила осталим јединицама на Зеленгори.
13. јуна, Немци су пронашли у долини Сутјеске рањенике који су се одвојили од главнине и све их побили. У немачком извештају пише да су сви поубијани, јер је већина била заражена тифусом.
14. јуна продором према Зеленгори, главнина је успела изаћи из обруча и упутила се у Босну.
15. јуна окончана је операција "Schwarz". 118. дивизија је престала са нападима, а генерал Литерс је јављао Хитлеровом главном штабу да је главнина партизанских снага успела да побегне из Црне Горе у Босну. Операција "Schwarz" је нанела велике губитке јединицама НОВЈ-а.
Погинули су истакнути револуционари: Веселин Маслеша, Сава Ковачевић, Симо Милошевић, Вако Ђуровић, Иван Горан Ковачић, Олга Поповић-Дедијер, Перо Ћетковић и многи други.
Али је главнина НОВЈ-а била сачувана.
Операција "Schwarz" се сматра једном од прекретница у Народноослободилачком рату у Југославији.
Само неколико месеца касније, све западне силе ће почети да уздижу Народноослободилачки покрет, све до Техеранске конференције када ће исти покрет бити признат као једини легитимни покрет у Југославији.
