Ћин Ш’ хуанг
Из пројекта Википедија
Први кинески цар или Ћин Ш’ хуанг (кинески: 秦始皇, Qín Shǐ huáng), презиме: Јинг, 嬴 (Yíng), лично име: Џенг, 政 (Zhèng), рођен у новембру/децембру 260. године пре нове ере, умро 10. септембра 210. године пре нове ере, био је краљ и цар династије Ћин и први владар уједињене Кине.
Под његовим је руководством ојачана централна власт у држави и отпочето формирање јединствене кинеске нације и државе.
Садржај |
[уреди] Младост
Јинг Џенг је рођен у првом месецу 48. године владавине краља Џуанг-сјанга, 260. године пре нове ере. (по тадашњем је календару година почињала пре зимске краткодневнице), који се традиционално назива Џенг-јуе (正月), те је по њему добио име (政).
Његов отац, Ц’-чу, био је у то време принц државе Ћин (Qín, 秦) и под условима примирја између држава Џао (Zhào, 赵) и Ћин налазио се као талац у заточеништву у држави Џао. Тако се Јинг Џенг родио у Хан-дану (Hándān, 邯郸), главном граду државе Џао. Неколико година после синовљевог рођења Ц’-чу је уз помоћ богатог трговца Ли Бу-веија успео да се врати у Ћин и касније постане краљ.
Конфучијански историчари су касније записали да Јинг Џенг није био Ц’-чуов син, већ је био син Ли Бу-веија и конкубине коју је он поклонио Ц’-чуу мало пре Џенговог рођења. Ова теорија, међутим, не мора бити тачна, због тога што је претенциозно омогућавала конфучијанским историчарима да оспоре Џенгово право да постане кинеским царем.
Када је Џенгу било 13 година, 247. године п. н. е., постао је краљ државе Ћин. До 238. године п. н. е. сва власт је била у рукама првог министра Ли Бу-веија и дворског евнуха Лао Аија. Млади краљ те године је извршио пуч и преузео сву власт у држави. Међу људима које је тада поставио за службенике био је и Ли С’, следбеник легалистичке филозофије који ће касније постати министар правде (врховни судија) и први министар династије Ћин.
Јинг Џенг се придржавао старе доктрине државе Ћин: „буди пријатељ са удаљеним државама, а нападај суседне“ (远交近攻, yuǎn jiāo jìn gōng), па је до 221. године п. н. е. успео да покори супарничке државе Хан, Веи, Чу, Јен, Џао и Ћи и први пут у историји створи јединствену кинеску државу.
[уреди] Први кинески цар
Пошто је 221. године п. н. е. освојио и последњу самосталну државу, Ћи, Јинг Џенг је постигао до тада невиђен успех, и предложено му је да промени владарску титулу тако што ће је подићи на ранг царске. Будући да је „по успесима превазишао три прва господара и по врлинама надмашио пет митских царева“ (功高三皇, 德高五帝), њихове је титуле, хуанг (皇, huáng) и ди (帝, dì), спојио у једну реч, хуанг-ди, која ће током следећих 2000 година кинеског царства бити владарска титула сина неба.
Јинг Џенг је себи дао титулу Првог цара, Ш’ хуанг-ди (始皇帝, Shǐ huángdì) и декретом одредио да ће његов наследник понети титулу Другог цара, његов пак наследник титулу Трећег цара и „тако ће се низ настављати десет хиљада генерација“. Међутим, ова пракса је напуштена одмах после распада династије Ћин. Са друге стране, укинуо је дотадашњу традицију давања постхумних имена претходним владарима, јер кроз њих „син процењује оца, и поданик процењује владара“ (子论父, 臣论君) а то је далеко од пристојности и привржености која треба да карактерише однос сина и оца и поданика и владара. Ова традиција се такође вратила после пропасти династије Ћин.
Да би се додатно истакла владарева посебност, реч џен (zhèn, 朕) је постала лична заменица првог лица коју је само цар смео да употребљава када говори о себи.
[уреди] Промене у државној администрацији
Да би спречио осигурао опстанак огромне државе, цар је, према савету првог министра Ли С’-а, декретом укинуо феудално уређење које је постојало током династија Шанг и Џоу. Уместо феудалних области, земљу је поделио на тридесет и шест префектура, ђин (jùn, 郡). Префектурама су управљали гувернери које постављао цар. У свакој префектури постојао је цивилни гувернер, шоу (shǒu, 守), и војни гувернер, веи (wèi, 尉). Цивилни гувернер је имао већу власт од војног. Да би се спречила могућност корупције и успостављања центара моћи око гувернерâ, цивилни гувернери су после неколико година били постављани у другу префектуру. Осим тога, свакој је префектури додељиван и инспектор, ђијен (jiàn, 监), који је централној власти слао информације о стању у префектури.
Овај систем је био само наставак дотадашње праксе државе Ћин, у којој је „класични“ војни феудализам укинут још у 4. веку пре нове ере.
Осим тога, сви богати и моћни људи су пресељени у Сјен-јанг, престоницу династије Ћин, одакле их је било лакше надгледати.
[уреди] „Спалити књиге и побити учењаке“
После уједињења Кине уследила је и сурова, репресивна политичка кампања цензурисања мишљења која се нису слагала са политиком владајуће династије и владајућом идеологијом легализма.
Цар је 213. године п. н. е, на Ли С’-ов предлог, донео декрет по коме све књиге, осим „Историје династије Ћин“ и књига у вези са земљорадњом, прорицањем судбине и медицином, морају бити спаљене. Од филозофских списа, дозвољени су били само списи легалистичких филозофа.
„И ко се усуди да разговара о Књизи песама или о Књизи историје биће јавно погубљен на тржници. Ко год буде преко прошлости критиковао садашњост биће погубљен са целом својом породицом.“ (директно против конфучијаниста)
(С'-ма Ћијен, Историјски записи.)
Овај декрет у историји представља прво законско ограничење слободе мишљења и говора.
Годину дана од издавања декрета, 212. године п. н. е 460 учењака је било погубљено. (У Историјским записима С'-ма Ћијена, реч која се користи са значењем „погубити“ је kēng, 坑. Она међутим има и значење: „живе сахранити“. Мало је вероватно да су ти људи заиста били живи сахрањени; каснији конфучијански историчари и критичари су могли да користе друго значење ове речи да нагласе суровост Првог цара.)
Од ове је политичке кампање касније настао кинески идиом „Спалити књиге и побити учењаке“ (fén shū kēng rú, 焚书坑儒) да означи доношење уредби против образованих људи.
[уреди] Стандардизација
Ради уједињавања државе на економском и културном плану, Ћин Ш’ хуанг је спровео неколико значајних мера на нивоу царства:
Прва од њих била је стандардизација мерних јединица према тадашњим стандардима државе Ћин. Монетарни систем је стандардизован по истом принципу.
Друга важна мера је била стандардизација кинеског језика и писма. Царев први министар Ли С’, који је био и калиграф, узео је за основу стандарда калиграфски стил великог печата и преобликовао га у стил малог печата. Број карактера сведен је на шест хиљада, елиминисањем варијантних писања и многобројних синонима. Употреба новог писма била је обавезна широм царства.
[уреди] Територијална проширења Кине
Једна од најважнијих војних кампања Првог цара била је борба против Хуна (Сјунг-ну, Xiōngnú, 匈奴) на северу земље. Војску је предводио генерал Менг Тијен. Многа племена су покорена али је претња од хунске инвазије и даље постојала, те је цар наредио изградњу одбрамбеног зида. Овај зид је био претходница данашњег Кинеског зида. Данас је врло мало остало од зидина које су грађене у време Ћин Ш’ хуанга.
На југу, кинеска војска је први пут ушла у данашње провинције Гуанг-дунг и Гуанг-сји док је на врхунцу моћи територија династије Ћин заузимала и северне делове данашњег Вијетнама.
[уреди] Смрт Првог цара
Током инспекције источних покрајина, цар се тешко разболео и умро 10. септембра 210. године пре нове ере. Према једној легенди, умро је од тровања напитком који је требало да му пружи бесмртност.
Ли С’, евнух-саветник Џао Гао, и још неколико људи из цареве свите међу којима је био и царев најмлађи син Ху-хаи, држали су Ћин Ш’ хуангову смрт у тајности пуна два месеца, из страха да не дође до побуне међу племством.
Будући да се цар плашио смрти и о њој никада није говорио, није сачинио ни тестамент. Пред смрт је дао саветнику Џао Гаоу писмо којим свом старијем сину Фу Суу предаје власт. Џао Гао је, у страху за свој положај, наговорио Ли С’-а и Ху-хаија да фалсификују цареву последњу вољу, и прогласе Ху-хаија за наследника. Фу Суу и генералу Менг Тијену послата су фалсификована царева писма у којима се од њих захтева да изврше самоубиство због неизвршавања дужности према цару, а Ху Хаи је проглашен за легитимног наследника, и добио је титулу Другог цара. Овај избор ће се неколико година касније показати изузетно лошим.
Ћин Ш’ хуанг је уз све почасти сахрањен у свом маузолеју на планини Ли (Lì shān, 骊山, Планина Црног коња), у данашњој провинцији Шан-сји близу Сји-ана. До данашњих дана откопана је само спољашња одаја гробнице, коју испуњава преко 7 хиљада војника од теракоте. (видети: Маузолеј Првог кинеског цара)
[уреди] Ћин Ш’ хуанг у историографији
У класичној кинеској историографији, којом доминирају конфучијански историчари, Ћин Ш’ хуанг се скоро увек описује као брутални тиранин и осредњи владар. Предрасуде против практичне али бескрупулозне легалистичке идеологије династије Ћин постојале су и пре уједињења Кине.
Синтезу конфучијанских виђења династије Ћин дао је песник и државник Ђија Ји из династије Хан, који је написао значајан есеј Грешке династије Ћин. Овај есеј је касније коришћен у анализама династије Ћин, а цео је инкорпориран у две значајне књиге историјских записа династије Хан. Ђија Ји је сматрао да је основна слабост династије Ћин била у њеној бескрупулозности у освајању моћи, без ослањања на подршку народа и непажњи на моралност владара.
Тек је у савременом добу ова скоро догматска слика донекле разбијена. Историчари из периода Републике (1911-1949) су први признали значај којег је Ћин Ш’ хуанг имао на кинеску историју. Историчар Ма Феи-баи га је сврстао у велике хероје кинеске историје, поредивши га са Чанг Кај-шеком и уједињењем Кине под кинеском републиком.
Оснивање Народне републике Кине отворило је нове погледе на Првог кинеског цара, кроз призму марксистичке теорије. Основни став је да су цареве мере стандардизације мерних јединица, монетарног система и писма настале као одговор на захтеве владајуће класе и трговачког сталежа, а да је до пада династије Ћин дошло услед класне борбе.
Хунг Ш’-дијева књига „Ћин Ш’ хуанг“, објављена 1972. године, и прихваћена од стране државе као званична интерпретација овог историјског периода, нуди потпуно другачију слику Првог кинеског цара. Хунг Ш’-ди сматра Првог цара далековидим владарем, који је први успоставио јединствену кинеску државу, и који није имао проблема с тим да употреби насилне методе против контрареволуционара и субверзивних елемената. Међутим, у томе није био довољно темељан те се царство убрзо после његове смрти распало и стари феудални поредак је враћен.
Наставак на ову теорију пружио је Луо С’-динг 1974. године, ставом да је пад династије Ћин проузроковао недостатак темељности у диктатури над реакционарима, што је реакционарима омогућило да заузму важна места у државном апарату.
