Урош Предић
Из пројекта Википедија
Урош Предић (Орловат, 7. децембар 1857. - Београд, 11. фебруар 1953.), један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића.
Рођен је у Орловату, а основну школу завршио је у Црепаји. После Гимназије (панчевачке реалке, која је касније добила име по њему), отишао је на Академију у Беч 1876.
Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl). У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. 1885. враћа се у Орловат и ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. до смрти у Београду. Своје слике први пут излаже 1888. године у Београду. Имао је велики број изложби у земљи и иностранству. У свом сликарском опусу највише је неговао портрет и иконографију.
Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909., а 3. фебруара 1910. за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.
Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Босанско-херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920.), Јована Жујовића (1921.), Јована Цвијића (1923.), Ђорђе Вајферт (1927.) Слободана Јовановића (1930.), Богдана Гавриловића (1935.) и Александра Белића (1940.). Затим портрети Михаила Петровића (1943.), Ксеније Атанасијевић (1917.), Бране Петронијевића (1911.) итд.
Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостас због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац.
Умро је 1953. у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.
