Сима Милутиновић
Из пројекта Википедија
Сима Милутиновић Сарајлија (3. октобар 1791. — Београд 30. децембар 1847), српски песник и Његошев учитељ. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине XIX века Сима је био претпостављан Гундулићу док је Гете о њему написао две странице похвала.
Садржај |
[уреди] Животопис
Рођен је у трговачкој породици у Сарајеву, где су му родитељи дошли из Србије. Отац Симин, родом је из села Рожанства, у ужичком округу, па је због чуме пребегао у Сарајево, где се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском лепотицом, о чијој красоти народни певачи сачуваше спомен за пуну стотину година. Кад Милутина и по други пут погоди чума, мали Сима не имађаше ни две године. Бегунци тражише склоништа на два места у Босни, па онда одоше у Брод, за тим у Земун. У Земуну, он је почео учити, али није завршио ништа од тога. Немирна и несређена духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Сима је био писар у Правителствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода. Учествује у устанку против Турака у чети „голаћа“. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Немачку, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом нз пример, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта“.
Умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу код данашње Цркве светог Марка, гроб му је био брзо заборављен. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености (висина, облик доње вилице) али и предмета који су уз његово тело били положени (икона светог Срђа коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи метнута на груди).[1]
[уреди] Дело
Најбоље и највеће његово дело је епски спев Сербиjанка. Друга важнија дела су: Троjeбратство и Троjесестарство, епске песме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813—1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.
Као обожаватељ грчке културе и Хомера, а уз то и одличан познавалац народне поезије, Милутиновић је хтео да својом „Сербијанком" напише Илијаду Првог и Другог српског устанка. Он је лично учествовао у оба устанка, познавао скоро све народне вође и касније у Бесарабији много штошта бележио по казивању избеглица више хроничарски и без неке логичке везе. Целу ту грађу он је прелио у велики низ епских песама о важнијим догађајима и људима из оба устанка.
Његове краће песме већином су политичке и пригодне: уставо-бранитељске песме, династичке оде и стиховане брошуре, које су могле задовољити потребе свога доба, али које немају нарочите књижевне вредности. Трагедија „Обилић" је један од најранијих покушаја да се драматизује косовска трагедија, а „Дика црногорска" је низ драматисаних епизода из Црна црногорске историје од Косова до владике Данила. За сложену драмску композицију имао је мање смисла него за еп, а уз то није имао узора у нашој књижевности, нити је познавао довољно страну драму. Као историчар, Сима Милутиновић није строго научан и критички дух, већ пише на основи предања, народне песме и личног искуства.
Милутиновић је најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације, потстрекач Његошева талента и после Вука најбољи познавалац наше народне поезије. Он је био снажан и интуитиван дух. Сам Његош му је признао „силни полет". У његовим делима има, местимично, снажног и искреног лиризма, смелих и узвишених мисли, али има и намештеног патоса, настраних и неразумљивих идеја. У доба књижевног дилетантизма, када је српска књижевност тек пошла за великим класичним узорима и када се књижевни језик тек почео да уобличава, Милутиновић покушава да пише историјски еп и драму и даје неколико добрих историјских дела. Али он је био несређен дух и сујетан талент, један од оних „дивљих генија" који немају упорности и ведрине да у мучној борби за израз дођу до јасности и једноставности. За тако велики потхват: да кроз највеће личности нашег народа, Обилића и Карађорђа, песнички уобличи чежње и идеале нације, његов талент није био у свему дорастао, нити је изражај био савладан. Својим великим родољубљем, снажним темпераментом и оригиналношћу, Милутиновић је својим савременицима давао илузију „богом датог песника". Он није заслужио похвале које су му романтичари чинили, али није заслужио ни одвећ оштро потцењивање од стране реалистичке школе, која је о њему писала са потцењивањем.
Сарајлија је по Европи сретао знамените људе и песнике, а зна се да се у Немачкој упознао са Хердером, Кругом, Герхардом, Јаковом Гримом, Уландом, чак и са Гетеом. И Гете, осетивши да се појављује једна друкчија књижевност и један заборављен народ написао је читаве две странице похвала Сими Милутиновићу-Сарајлији, малом песнику из велике народне поезије и не мање буне. А то значи много: Сарајлија као Његошев учитељ окреће му поглед и у светску поезију и светску мисао.
[уреди] Референце
- ^ Јован Пејчић: Заснови Глигорија Возаровића, 158 стр, изд. Дентал, Београд 1995, ISBN 86-82491-08-7 в. фусноту 166. на стр. 118-120.
[уреди] Извор
- Проф. Андра Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности. Београд, 1910 г.
- Преправљено у односу на непознати извор.
