Пропаганда

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Пропаганда је посебан тип поруке чија сврха није информисање, већ утицај на осећања или акције људи.

Научник Стенли Канингем пронашао је преко стотину дефиниција - и дошао до закључка да у медијском друштву скоро да нема разлике између пропаганде и информације. По његовом мишљењу, пропаганда је појам који се темељи на осећањима и у својој је суштини „неетичан". Границе између спин-докторинга, политичког маркетинга и пропаганде никада нису прецизно повучене. „Лаж, нажалост, јесте једно од оруђа политике", каже Хајнер Гајслер. „Али, граница се прелази у тренутку када се оклевета други."

И црква је дошла до спознаје да је убеђивање ефикасније од мучења. Тако је папа Гргур XV године 1622, основао „Congregatio de propaganda fide", друштво за ширење (латински: рrоpagare) вере међу иноверницима у Африци или Витембергу. Курија је добила задатак да подвргне анализи грешке у раду мисија, да све учеснике уједначи у погледу наступа и мишљења и да сачини што потпунију банку података o мисионарима. То тело и данас постоји.

Ако су се раније одсецали непослушни језици, након Француске револуције циљ је постао да се они укроте. Са просветитељством расла је потреба за уједначавањем јавног мњења. Наполеон је желео „да освоји Европу не само својим трупама, већ и агитацијом", и оформио је свој „Bureau de presse" у циљу PR-a. Његов противник, кнез Метерних, убрзо је установио да „очигледно живимо у доба пропаганде", при чему је он под тим подразумевао „настојање" да се „сопствена убеђења и сопствени начин живота пресаде тамо где до тада нису постојали". За Метерниха пропаганда се састојала у томе да се не препусти уредницима „да одлучују o томе који ће читаочеви закључци за истог тог читаоца бити од користи, a који не". Безусловно управљање штампом платио је, међутим, неуспехом своје пропаганде.

По окончању Другог светског рата „пропаганда" није била реч са негативним конотацијама. Године 1953. Конрад Аденауер је озбиљно размишљао o оснивању министарства информисања. Државном секретару Оту Ленцу поверен је „као најхитнији задатак стварања ефикасне прoпаганде".

У Калифорнији Шварценегер је показао да је довољан фактор „филгуд" да се победи на изборима. Премијер Италије Берлускони за сваки свој покрет испитује колико је ваљан у смислу PR-a.