Овидије

Из пројекта Википедија

[уреди] 1. Увод

Публије Овидије Назон Publius Ovidius Naso, рођен је 20. марта 43. године старе ере у Сулмони стотињак километара од Рима, умро је 17. године нове ере.

Међу тројицом најпознатијих песника Августовог доба, поред Хорација и Вергилија, налази се Овидије. Он је себе сматрао козмополитом, припадником римског царства.

Овидије

[уреди] 2. О песнику

Овидије је савршен версификатор, са добром реторичком спремом. У формалном погледу Овидије је прави виртуоз и одличан представник лаке и неисцрпне романске речитости.

Август га је са непознатих разлога интернирао у једно местанце на Црном Мору. Од љубавних песама треба споменути Amores, у којима је лака љубавна лирика зачињена вешто убаченим моралним максимама.

Heroides ili Epistulae, су реторичке исповеди напуштених жена (Пенелопе, Медеје Сапфе и других).

Ars amatoria (у три књиге) i Remedium amoris показују Овидија као стручњака у замршеним питањима љубавне стратегије и психологије. Није се либио да пише и о козметици у стиховима (Меdicamina faciei), са тачним рецептима.

Најбоље и највеће дело су му Metamorphoses u 15 књига. Овај низ етиолошких легенди, који почињо оријенталним и грчким мотивима и завршава апотеозом Јулија Цезара, даје према узору александриjског песника Калимаха, објашњења преображајима разних митских личности. Таквих скаски о преображењима налазимо код свих народа, али су им александриjски учени песници посветили нарочиту пажњу. Овидију је пошло за руком да и у композицији целине, и у обради детаља да — може се рећи — савршено песничко дело, проткано једном идејом. Епску опширност освежавају разне епизоде, описане богатим и окретним стилом искусног ретора и песника, какав је био Овидије.

На етиолошкој основи рађени су и Fasti у шест књига, римски календар за прву половину године са описом светковина и обичаја. На овом делу радио је Овидије и у прогнанству, али га није завршио.

Tristia, у пет књига, и Libri еx Ponto, у четири књиге, приказују слом и беду остарелог галантног Римљанина, који до последњег часа моли и чезне за Римом, чамећи у монотонији понтског приморја. Изгубљена нам је трагедија Медеја, коју је професор реторике Квинтилијан много ценио.

За Сенеку Овидије није само declamator bonus него би био и poetarum ingeniosissimus ni tantum impetum ingenii et materiae ad pucriles ineptias reduxisset.

Овидије је, као рођени песник особене виртуозности и блиставе фразе, много утицао на романске и европске књижевности. Дубровачки песници Динко Златарић, Јуније Палмотић, Игњат Ђурђевић и Џиво Бунић преводе и користе Овидија. Петар Хекторовић превео је Remedium amoris: "Од лика љувенога« (О лечењу љубави), а у новије доба преводили су Овидија Ф. Милер и Т. Маретић.

Метаморфозе су неисцрпан извор за европске сликаре и вајаре. Вилијам Шекспир у фантастичној игри »Сан летње ноћи« користио је исти извор.

(Милан Будимир)

Место Sulmo налази се на око 50 км од западне обале Јадранског мора, мало јужније од места Corfinium који се налазио на познатој Via Valeria која је водила до Рима.

Родио се у угледној породици римских витезова. Већ као дечак показује интерес за песништво, у школи чувеног римског ретора Аурелија Фуска. Ускоро се одриче државне службе да би се ставио у службу муза. Пријатељује са песницима Марком, Проперцијем (Sextus Propertius), Понтиком и Басом (Bassus). Тибул га упознаје са покровитељем песника Месалом (Marcus Valerius Messalla). Са двадесет година Овидије издаје на свет збирку песама Љубавне песме (Amores), а неколико година касније и другу, под насловом Хероине (Неroides). По Т. Маретићу, «ова се збирка састоји од 21 посланице, што их тобоже жене давних митичких времена пишу својим мужевима или љубавницима, који су далеко у туђини, или су их паче изневјерили». Широку популарност Овидију доноси књига песама Љубавна вештина (Аrs amatoria), која представља љубавни приручник и саветник за жене и мушкарце, са пуно животно корисних, али и распусних танчина. Том књигом песник себи прибавља и рђав глас човека склоног повреди јавног морала. Као зрео човек објављује своје обимом највеће дело, еп Метаморфозе, где обрађује низ митова који за тему имају преображај обличја. Из овог епа до данас су остали чувени одломци о претварању Дафне у ловоров цвет, о љубави Пирама и Тизбе, о Јасону и Медеји, о Ниоби, Дедалу и Икару, идилична новела о Филемону и Баукиди, те мит о Орфеју и Еуридици. У то време Овидије већ важи и за једног од најбољих, ако не и најбољег мајстора стиха. Трећа женидба, са младом удовицом Фабијом, доноси му и везе на двору. С њом је имао ћерку Перилу. Међутим, у јеку највеће славе, стиже га императорова немилост. Године 8. после Христа, Овидије бива изгнан у Томе, невелику утврду на обали Црног мора. Разлог изгнанства до данас није разјашњен. Могуће да је песник лануо нешто што се није смело, или да је прећутао нешто што је био дужан пријавити (можда прељубу Августове унуке Јулије са Децимом Силамом — будући да је Јулија била изгнана у исто време кад и Овидије). Било како било, основно питање остаје питање слободе. Император је мора ограничавати, а песнику је потребна као ваздух. (Владимир Јагличић)

У Овидијеве пријатеље били су укључени и граматичар Хигин (Hyginus) и подразумева се Хорације (65. до 8. п.н.е.) који је вероватно утицао на Овидијеве родитеље да пошаљу сина његовим путем: најпре на школовање у Грчку, па на Сицилију и тако даље. И док је за свог спонзора Овидије имао Месалу, Хорације је имао Етрурца Мецену – Августовог саветника и «министра» за културу.

Ваља рећи да је раздобље Августове владавине раздобље највећег процвата Рима, после којег се вечни град могао запутити једино у опадање. Корозивно начело промене је превладало. Већ је Августов наследник Тиберије при крају своје владавине показао да је постао слуга својих изопачених страсти, а не слуга Латина и богова. Неки од каснијих царева, примерице Нерон, Калигула, или Домицијан, биће звери у људском облику. Рим је бесповратно ступао на стазу пропасти. Предаси под Трајаном, Хадријаном, или Марком Аурелијем нису се могли одупрети срозавању. Овидије је, више својим животом, неголи песништвом, постао пророк те пропасти.

Публије Овидије Назо, очито, и без своје воље, морао јс бити извесни корозивни елемент. Наивно упућеп на промену и на земаљске ужитке, није случајно да је баш он исписао епос који за тему има несталност. У то време он је најчитанији римски песник, а омиљеност у народу не може се стећи писањем на узвишене теме. Напротив, потребно је извесно подударање са интересовањима светине. Овидије свакако није био поданик по Цезаревом укусу. Онај ко је, као Октавијап Август, на самрти могао гордо да каже: "Наследио сам Рим од цигала, а остављам вам га у мрамору!", морао је спадати у градитеље и тумаче врховних захтевности трајања. У Овидију он је могао видети тек несвесног противника, некога ко грађанство, а тиме и масе, може навести на сасвим друкчији, не пут обнове, већ на пут раздрузгавања свега вековима грађеног. Тако гледано, изгнанство песниково може се учинити логичнијим.