Вилијам Шекспир

Из пројекта Википедија

Вилијам Шекспир (енг. William Shakespeare) (април 1564. - 3. мај 1616.)

Готово ни о једном другом писцу не зна се тако мало као о Вилијаму Шекспиру. Личност писца, чија су дела позната целом образованом свету још увек је загонетка. Вилијам Шекспир родио се у градићу Стратфорд на Авону 1564. године, у грофовији Варвикшајр (Warwickshire) (у исто време када је у Риму умро Микеланђело), као треће и најстарије мушко дете од осморо деце. Крштен је 26. априла 1564. године, па се сматра да је рођен 23. априла 1564. године. Отац му је био Џон Шекспир, угледан и имућан грађанин, трговац-занатлија, члан Општинског већа. О његовом добром имовинском статусу говори и податак да је 1596. године Џон Шекспир могао да плати да он и његово потомство употребљава породични грб који приказује сокола и копље те има француски натпис: Non sanz droict (Не без права). Уз све то Џон Шекспир је 1571. године изабран за градоначелника Стратфорда на Авону. Мајка Вилијама Шекспира звала се Мери, девојачко презиме - Арден. Шекспир је похађао школу у свом родном граду, и зна се само да је у тој истој школи учио латински језик латински, читао Овидија, Цицерона, Вергилија, Плаута и Теренција.

Постоје претпоставке да је Вилијам Шекспир напустио школу 1578. године када су послови његовог оца пошли нагоре, те је присуство четрнаестогодишњег сина у кући постала неопходна. Од тада, па до своје 18. године, о њему не постоје никакви писани подаци. Тек од 18. септембра 1582. године постоји документ који говори о женидби Вилијама Шекспира с Ен Хетавеј из оближњег засеока Шотери, а која је била осам година старија од њега. У браку највероватније није био срећан, јер је често писао против раних бракова. Године 1583. родила му се кћерка Сузан, а 1585. близанци - кћерка Јудит и син Хамнет. Онда се поново до 1592. године о Шекспиру ништа не зна, а те се године први пут спомиње као глумац и драмски писац. Године 1596. умире му син Хамнет, а 1597. године у Стантфорду је купио имање звано Њу Плејс и постао, у међувремену, сувласник позоришта Глоуб. Недуго потом, 1601. године, Шекспиру умире отац, а 1607. удала му се кћерка Сузан за познатог лондонског лекара Џона Хала.

Годину дана касније мајка му умире, а исте године Вилијам се повлачи из Лондона у свој родни град, премда је повремено долазио у Лондон (нпр. 1612. године као сведок у једној парници). Исте године (1612.) умире му брат Гилберт, а следеће 1613. и последњи брат Ричард, када је у Лондону изгорело позориште Глоуб. Године 1616. удала му се кћерка Јудит, а 23. априла исте године (истог датума када је рођен) умро је у 52. години живота у Стратфорду на Авону, где је и сахрањен у цркви св. Тројства у близни олтара. Изнад гроба постављена је 1623. године спомен биста с латинским натписом: По мудрости Нестор, по генијалности Сократ, по уметности Вергилије. Земља покрива, народ плаче, а Олимп га има. Шекспирова супруга Ен умрла је 1623. године, седам година после смрти свога мужа. Исте године у Лондону светло дана угледало је прво издање свих Шекспирових дела. Последњи непосредни потомак Шекспиров, његова унука Елизабет, кћерка Сузан и др Џона Хала умрла је 1670. године и лоза се угасила.

Садржај 1 Стваралаштво 1.1 Ране драме 1.2 Зрело доба 1.3 Позније доба стваралаштва 2 Утицај 3 Дела 3.1 Трагедије 3.2 Комедије 3.3 Историјске драме 3.4 Песме 4 Спољашње везе

[уреди] Стваралаштво

Шекспир је био плодан писац, претпоставља се (јер се не може са сигурношћу утврдити ауторство свих његових драма) да је написао 34 драме, 154 сонета и неколико песама.

Пишчево стваралаштво се углавном дели на неколико категорија:

• ране драме (углавном комедије и историјске, тј. драме са садржајима из енглеске и античке прошлости, и почетни покушаји трагедија)

• зрело доба (велике трагедије)

• позно доба стваралаштва (тзв. мрачне комедије или проблемске драме и "романсе")

Уз драмски опус, Шекспир је и аутор спевова, сонета, и, можда најбоље збирке љубавне поезије у енглеској и светској књижевности.

[уреди] Ране драме

Карактеристике раног Шекспировог стваралаштва: сочан, "ренесансни" хумор често проткан опсценостима насталима на тлу средњовековних фарси, што је главна особина комедија; бујан језик (сам Шекспир је исковао више стотина речи, поређења ради, његов целокупни опус има, по различитим бројањима, око 30.000 различитих речи, док онај француског драматичара Расина око 4.000) у којима се меша висока реторика и вулгарни речник; те фокусирање на проблематику власти и политичких махинација (у историјским драмама) и љубавних заплета и расплета у комедијама. У том раздобљу, које траје до отприлике 1600, Шекспир је остварио неке од гледаности, најомиљенијих драма: Ромеа и Јулију, бурлеску која прераста у трагедију, веома популарну због мотива несретних адолесцентних љубавника; Млетачког трговца, хибридни комад у којем аутор осцилира између карикатуралног приказа јеврејског зеленаша и трагичне димензије коју Шулок, млетачки трговац, поприма током радње скоро упркос пишчевој вољи; Хенрика IV, у којем је дао један од незаборавних ликова светске књижевности, приземног и реалистичног виталисту Фалстафа - особу искричаве духовитости и мудрости, правог утеловљења ренесансног обиља живота; затим Ричарда III, претходника великих трагедија, хероја-злочинца или антијунака који фасцинира макијавелистичким политичким и личним бравурама. У овом раздобљу је писац поставио темеље својим великим трагедијама, а радошћу, виталношћу разиграног ероса и химничким угођајем у којем слави младост, здравље и слободу, дао трајно вредна остварења ренесансне комедије.

[уреди] Зрело доба

На прелазу у 17. век почиње велико "трагично раздобље". Апсорбовавши и надвладавши првобитне утицаје, Чoсера и Кристофера Марлоа, Шекспир у овом добу даје јединствена остварења којима је препородио европску и светску књижевност - но, којих су домашај спознали тек каснији нараштаји. Будући да следеће драме представљају, у неку руку, духовно рођење модерног западног човека, потребно је нешто рећи и о ауторовом погледу на свет који провејава кроз та дела.

Шекспиров геније често је карактеризован као неопагански и квазишамански: његова скоро натприродна способност да створи особности трагичне ауре за које се може рећи да би их било плитко окарактерисати да су "веће од живота" - него да утеловљују сву величину живота; склоност приказу стања психичке дисоцијације и раслабљености, опсесивности и неизмерности у страстима, од љубоморе до властољубивости; фокусирање на људски космос без теолошких и спиритуалних анализа - све то указује на снажну секуларну и антидогматску струју и у пишчевом карактеру.

Но, такође, пажљивије читање његових драма, као и открића из бардове биографије која су се нагомилала у последњих 100 и више година, остављају мало сумње да је Шекспир био, не само формално, католик - иако не и католички драматичар. Дух Хамлетовог оца у чистилишту, светост брака, суптилне референце на иконографију католичке културе које се провлаче кроз цели Шекспиров опус: све то даје сложеност његовом делу које је апсорбирало и скептицизам и прометеизам и хуманизам наново оживљене антике, средњовековне мотиве трошности и мучнине корпореалности, појачану експресију маниризма који је наговестио нови период сумњи и преиспитивања. Али, пре свега, Шекспирова изворност лежи у раскошности његове инвенције: нико није пре њега створио тако фасцинантне приказе персоналности, нити дао уверљиву слику растућег и променљивог себства; нико није дао такво обиље незаборавних сцена сексуалности и љубави, страсти које колају у темељном кругу људскога друштва, породице; нико није приказао пророке нихилизма попут Едмунда (Краљ Лир) или Јага (Отело), а камоли најхаризматскије светске књижевности, Хамлета.

Осим наведених, Шекспирове су средишње теме: разорна сила времена; амбивалентни став према телесности и сексуалности, који се креће од прослављања до разјареног порицања; заслепљеност и самообмана као битнних ставки људског живота; отсуство Бога или било каквог трансцендентног начела у његовој "theatrum mundi"; непостојаност и варљивост како судбине, тако и људи - према другима и себи самима. Највећа Шекспирова оригиналност је у открићу променљивости људске особности и апотеози мистерије која је скривени центар човековог постојања - његови ликови измичу како психолошким и социјалним редукцијама, тако и теолошким или спиритуалним тумачењима. Оставши песник, а не аналитичар или филозоф до краја, Вилијам Шекспир остаје унивезални митограф трајне узбудљивости људске судбине која се не може свести ни на какве шаблоне.

Међу великим трагедијама се истичу Хамлет, дело које је више пута преправљао, а које приказом интелектуалца као хероја и харизматске личности, затим обиљем тема у тексту и подтексту остаје један од темеља западне духовне културе; Отело, у којем је љубоморног ратника херојских размера засенио утеловљени Сатана, Јаго; Антоније и Клеопатра, с архетипом фаталне жене Клеопатре, која је надрасла свој историјски узор; Магбет, у којем доминирају херој-злочинац краљ Магбет и његова још незаборавнија жена, лејди Магбет; Краљ Лир, дело крајњег напрезања, за које је речено да, с још неколико дела западног корпуса, од Платона и Библије до Достојевског и Пруста - обелодањује почетак и крај људске нарави и судбине.

[уреди] Позније доба стваралаштва

Заједно с овим трагичким врхунцима тзв. мрачне комедије или проблемске драме ("problem plays"), међу којима се истичу Троило и Кресида и Мера за меру. У тим драмама нема трагичне катарзе, нити великих, незаборавних ликова. Доминантан је цинизам и гнушање над људском превртљивошћу и подлошћу, телесним видовима постојања, политичким махинацијама и компромисном нарави друштвеног живота уопште. Пуне јетке ироније, ове драме су у неку руку претходнице егзистенцијалистичке визуре каква је завладала у 20. веку.

Шекспир је свој драмски опус довршио у духу смирења. Његове последње драме, Цимбелин, Зимска прича и Олуја су различито оцењиване (додуше, ваља рећи да су хронолошки последње пишчеве драме Хенрик VIII и Два племића, но, будући да се ради о крпаријама којих је Шекспир, у најбољу руку, само један од аутора, његове позне "романсе" се обично узимају као последња дела). У тим драмама, названим "романсама", ради се о фантастичном свету насељеном духовима и необичним догађајима; заплети и сукоби потенцијално трагичне нарави разрјешују се на чудесан и бајковит начин; личности немају реалистичну димензију него су више налик ликовима из бајки или народних прича.

Свршетак Шекспировог стваралаштва је различито оцењиван: по једнима, аутор је резигнирао и исцрпио стваралачку енергију, те прибегао јефтиним решењима и решењима срећног краја, бајковите нарави - не имавши више снаге носити се са животним реалностима. По другима, последње романсе представљају мудрост изречену у смирај живота (иако је Шекспир умро тек у својим педесетим, заметна је засићеност и жеља за починком, изражена у више наврата у каснијим делима). То гледиште би се могло свести на следећу тврдњу: после бујне и пустопашне виталности, комике и оптимизма који карактеризују рана дела, дошло је тешко трагично раздобље у којем је писац ходао на рубу понора лудила (велике трагедије), истовремено с којим и мало касније следе протоегзистенцијалистички, мучни, иронични, проблемски, комади, да би Шекспир крај живота дочекао у помирености и праштању, те визионарсом приказу живота као сна (славни стихови из Олује). Било како било, последње пишчеве драме су остале трајно популарне код публике, а утемељиле су и традицију бајковито-надреалних дела у енглеској и америчкој књижевности.

[уреди] Утицај

Вилијам Шекспир је један од неколицине највећих светских књижевника, аутор који без сумње спада у најужу елиту врхунских писаца, а не само аутор за уску и образовану елиту, Шекспир је можда и најпопуларнији светски писац. Његова дела представљају окосницу светских позоришта, а нашла су и снажног одјека у другим уметностима, од музике до сликарства и филма. Непроцењив је утицај који је извршио на светску књижевност, а сумарно би се могло рећи да ће вероватно и даље уживати популарност и симпатије, како код лаичке публике, тако и код стручњака и писаца - и то због више чинитеља, међу којима су највероватније пресудни његов световни и слободни дух неокован догмама времена, као и разноврсност у приказу људске доживљајности која се креће од трагедије до комедије, од песимизма до оптимизма, од натуралистичког егзистенцијализма до визионарне фантазијске романсе.

[уреди] Дела

Сва Шекспирова дела су преведена на српски.

[уреди] Трагедије

1. Ромео и Јулија (Romeo and Giuliett; 1593.)
2. Тит Андроник (Titus Andronicus; 1594.)
3. Јулије Цезар (драма) (1599.)
4. Троило и Кресида (Troilus and Cressida; 1601. - 1602.)
5. Хамлет (1602.)
6. Отело (1604.)
7. Краљ Лир (King Lear; 1605.)
8. Магбет (1606.)
9. Антоније и Клеопатра (1607.)
10. Кориолан (1608.)
11. Тимон Атињанин (1608.)

[уреди] Комедије

1. Узалудни љубавни труд (Love's Labour's Lost; 1590.)
2. Два племића из Вероне (The Two Gentlmen of Verona; 1591.)
3. Комедија неспоразума (The Comedy of Errors; 1593. - 1594.)
4. Сан летње ноћи (A Midsummer Night's Dream; 1594.)
5. Млетачки трговац (The Merchant of Venice; 1595.)
6. Укроћена горопад (The Taming of the Shrew; 1596.)
7. Много вике ни око чега (1599.)
8. Веселе жене виндсорске (The Merry Wives of Windsor; 1599.)
9. Богојављенска ноћ (Twelfth Night; 1599. - 1600.)
10. Како вам драго (As You Like It; 1600.)
11. Све је добро што се добро сврши (All's Well That Ends Well; 1602. - 1604.)
12. Равном мером /Мера за меру (Measure for measure; 1604.)
13. Перикле (1608.)
14. Цимбелин (Cymbeline; 1610.)
15. Зимска прича (1610.)
16. Олуја /Бура (The tempest; 1611.)

[уреди] Историјске драме

1. Краљ Хенри VI (1591.)
2. Краљ Ричард III (1593.)
3. Краљ Ричард II (1594.)
4. Краљ Џон (1594.)
5. Краљ Хенри IV (1596. - 1597.)
6. Краљ Хенри V (1599.)
7. Краљ Хенри VIII (1612.)

[уреди] Песме

1. Сонети
2. Венера и Адонис (Venus and Adonis; 1593.)
3. Напаствовање Лукреције (The Rape of Lucrece; 1594.)
4. Страствени ходочасник (The Passionate Pilgrim)

[уреди] Спољашње везе

• Онлајн дела Вилијама Шекспира на енглеском језику