Николо Макијавели

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Николо Макијавели, детаљ портрета урађеног око 1500. године у униформи фиорентинског државног службеника

Николо Макијавели (ит. Niccolò Machiavelli; 3. мај 1469. — 21. јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе. Као управни службеник у Фиренци, Макијавели је постао кључна фигура у реалној политичкој теорији, кључној за касније студије у политичким наукама. Његова најпознатија књига, Il Principe (Владалац), је књига којој је намјена била да буде приручник за владаре. Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да све што је било потребно било је неопходно — рани примјер утилитаризма и реалполитике. Макијавелијеве теорије су разрађене у двадесетом веку.

Макијавели је такође аутор "Расправа" у вези политичког живота у Ватикану, Фиренци и осталим државама, у којим демонстрира супериорност својих запажања. Ипак, придјев "макијавелистички" се сматра од већине експерата као неправилан у вези њега и његових ставова. Израз описује уско, само-интересно понашање од стране заинтересованих група. Заједно са Леонардом да Винчијем, Николо Макијавели се сматра идеалним прототипом човјека ренесансе. Мада овај епитет може бити погоднији него описивати Макијавелија као "макијавелистичког", поштено би било истаћи да је поседовао "макијавелистичку интелигенцију".

[уреди] Биографија

Макијавели је рођен у Фиренци, као други син Бернарда ди Никола Макијавелија, адвоката (од имена) и Бартоломее Ди Стефано Нели, његове жене. Оба родитеља су били чланови старог племства Фиренце.

Од 1494. до 1512. године, Макијавели млађи је био официјелни владин службеник. Током овог времена, путовао је у дипломатске мисије у различите европске дворове у Француској, Немачкој, осталим италијанским градовима-државама. Бива кратко заточен у Фиренци 1512. године, затим борави у егзилу и враћа се у Фиренцу. Умро је у Фиренци 1527. године и сахрањен је у цркви Санта Кроче.

[уреди] Опширна биографија

Његов живот се може подијелити у три периода, од којих сваки чини посебну и важну еру историје Фиренце. Његова младост је текла истовремено са величином Фиренце као италијанске силе под вођством Лоренца Де Медичија званог Ил Мањифико. Пад Медичијевих у Фиренци се десио 1494. године, исте године када Макијавели ступио у државну службу. Током његове званичне каријере Фиренца је била слободна република, и ово стање је трајало до 1512. године, када су се Медичијеви вратили на сцену, и исте године Макијавели губи своју службу. Медичијеви су опет владали Фиренцом од 1512. до 1527. године, када су опет избачени из Фиренце. Ово је био период Макијавелијевог повећаног утицаја и вријеме његове литерарне активности; умире пар седмица након истјеривања Медичијевих у својој педесет петој години 22. јуна 1527, без повратка у државну службу.

[уреди] Младост

Aet. 1-25--1469-94

Мада постоји врло мало писаних трагова o Макијавелијевој младости, Фиренца из тих дана је тако добро позната тако да се рано окружење овог познатог грађанина Фиренце лако може замислити. Фиренца у то доба је описана као град са двије супротне струје живота, једна одређивана од стране енергичног (и аскетског) Савонароле, док је друга стуја вођена од стране љубитеља раскоши Лоренца.

Макијавели нам у својој Историји Фиренце даје слику младића са којима је његова младост прошла. Он овако пише: "Они су били слободнији него њихови преци у облачењу и животу, и трошили су више у осталим врстама претјеривања, трошећи своје вријеме и новац у доколичарењу, коцкању, и женама; њихов главни циљ је био да се појаве добро обучени и да причају са wit and acuteness, док би онај који би повриједио друге на најлукавији начин носио титулу најпаметнијег".

[уреди] Служба

Aet. 25-43--1494-1512

Сљедећи период његовог живота је проведен у служби слободне фиорентинске републике, која је процвјетала од исјеривања медичијевих 1494. године до њиховог повратка 1512. године. Након четири године службе у једном од јавних уреда бива постављен за Канцелара и секретара друге канцеларије, (the Ten of Liberty and Peace.) Овдје смо на чврстом тлу када желимо да сазнамо за догађаје у макијавелијевиом животу, због тога што је током овог периода он узео водећу улогу у пословима републике, и стога имамо његове декрете, записе и (dispatches) да нас информишу, као и његове властите текстове. A mere recapitulation of a few of his transactions with the statesmen and vonika његовог времена даје нам информације о његовим активностима, и допуњава изворе из којих је он црпио искуства и карактере који испуњавају књигу "Принц".

Његова прва мисија је била 1499. године код Катерине Сфорце (Catherina Sforza), из чије је судбине извео закључак да је далеко боље заслужити повјерење народа, него овисити о тврђавама.

Године 1500. бива послан у француску да добије услове од стране Луја XII за наставак рата против Пизе: овај краљ је био онај, који је начином вођења својих спољних послова у Италији, починио пет кључних грешака у државништву које су сумиране у "Принцу", и који због истих је избачен из Италије. Он, такође, је био онај који се развео, што је био услов подршке од стране папе Александра VI.

Макијавелијев јавни живот је био већином доминиран догађајима произниклим од амбиција папе Александра VI и његовог сина, Цезара Боргие (Cesare Borgia), the Duke Valentino, и ови карактери испуњавају велики простор у књизи "Принц". Макијавели никад не оклијева да цитира акције војводе које су користиле узурпаторима који су жељели да задрже државе које су заузели;

[уреди] Писање текстова и смрт

Aet. 43-58--1512-27

По повратку медичијевих у фиренцу, Макијавели, који се пар седмица узалуд надао да ће задржати своју службу под новим властодршцима фиренце, бива отпуштен декретом датираним 7. новембра, 1512. Кратко након овога бива оптужен за саучесништво у неуспјелој завјери против медичијевих и завршава у притвору гдје је стављен на тортуру. Нови медичијевски људи, Папа Лео X, осигурали су његово пуштање на слободу, и он се повлачи на своје мало имање у Сан Касциано, близу фиренце, гдје се посвећује литератури. У писму Франческу Веторију, датираном 13. децембра, 1513, оставио је веома занимљив опис свог живота у овоме периоду, (which elucidates) његове методе и мотиве за писање "принца".

[уреди] Макијавелијеви текстови

Ово је листа Макијавелијевих радова (урадио их је више од 30 током свог живота):

Главни радови/Poems:

Discorso sopra le cose di Pisa, 1499
Del modo di trattare i popoli della Valdichiana ribellati, 1502
Del modo tenuto dal duca Valentino nell' ammazzare Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, etc., 1502 (Description of the Methods Adopted by the Duke Valentino when Murdering Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, the Signor Pagolo, and the Duke di Gravina Orsini)
Discorso sopra la provisione del danaro, 1502
Decennale primo (poem in terza rima), 1506
Ritratti delle cose dell'Alemagna, 1508-1512
Decennale secondo, 1509
Ritratti delle cose di Francia, 1510
Discorsi sopra la prima deca di T. Livio, 3 vols., 1512-1517
Il Principe, 1513 (The Prince)
Andria, comedy translated from Terence, 1513 (?)
Mandragola, prose comedy in five acts, with prologue in verse, 1513
Della lingua (dialogue), 1514
Clizia, comedy in prose, 1515 (?)
Belfagor arcidiavolo (novel), 1515
Asino d'oro (poem in terza rima), 1517
Dell'arte della guerra, 1519-1520 (The Art of War)
Discorso sopra il riformare lo stato di Firenze, 1520
Sommario delle cose della citta di Lucca, 1520
Vita di Castruccio Castracani da Lucca, 1520 (The Life of Castruccio Castracani of Lucca)
Istorie fiorentine, 8 books, 1521-1525 (History of Florence)
Frammenti storici, 1525.
Other poems include Sonetti, Canzoni, Ottave, and Canti carnascialeschi