Ернест Душен

Из пројекта Википедија

Ернест Душен Ernest Duchesne (30. март 1874. – 12. април 1912.) је француски лекар који је први открио могућност коришћења гљива у медицинске сврхе. Он је ово открио 32 године пре Александра Флеминга и његовог изучавања пеницилина. Душенова експериментисања су махом остала незапажена.

Он се уписао на Војну Медицинску Академију Лиона 1884. Душенова дисертација под називом Употуњавање студије о компетицији међу микроорганизмима: антагонизам између гљива и микроба (“Contribution à l’étude de la concurrence vitale chez les micro-organismes: antagonisme entre les moisissures et les microbes”) коју је изложио 1897 као своју докторску дисертацију, је прва студија која је за циљ имала изучавање терапеутских могућности гљива.

Ернест Душен у војној униформи

Душен је своја откића базирао на опсервацији Арапа. Арапски дечаци који су радили у армијским болницама су држали седла од коња у мрачним и влажним просторијама како би гљиве расле на њима. Када је упитао зашто, они су му рекли да су гљиве помагале коњима, тако што су чистиле отворене ране на коњима. Интригован овим сазнањем, он је направио неколико раствора које су садржале измрвљене гљиве и инекцијама унео течност у неклико разболелих свиња. Све свиње су биле излечене.

У серији експеримената Душен је пратио интеракцију Ешерихије Коли и пеницилина, и утврдио да је пеницилин у могућности да потпуно уништи Ешерихију Коли. Он је такође доказао да животиња којој је убризгана смртна доза бацила који је одговоран за Тифоидну болест, при убризгавању пеницилина, животиња би оздравила.

У ово време он је имао свега 23 године и био је непознат у свету науке, Пастеров Институт му није дао кредибилитет и одбио да призна докторску дисертацију. Он је убрзо након тога отишао да служење војног рока и то је спречило његово даље екпериментисање.

Душен је радио једну годину као интерниста. 1901 године се оженио Росом Ласаласом из Кана. Две године касније она је преминула од туберкулозе. 1904. године Душен је такође био заражен и вероватно je имао туберкулозу. Три године касније, он је отпуштен из армије и послат је у санаторијум Амели ле Бен (Amelie les Bains). Преминуо је 12-тог априла 1912. у 37-oj години живота.

Да је знао, његово откриће о употреби пеницилина, могло је да спаси његов, као и живот његове жене и милионе других, поготово у Првом светском рату. 1949. године постхумно је награђен за своја открића и доприносе медицини, 5 година након што је Александар Флеминг добио Нобелову Награду.