Геостатистика

Из пројекта Википедија

Геостатистика је грана примијењене статистике која примјењује теорије стохастичких процеса и статистичког закључивања на географске појаве. Традиционално се користи у гео-наукама. Методе геостатистике се користе у нафтној геологији, хидрогеологији, хидрологији, метеорологији, океанографији, геохемији, географији, шумарству, екологији, пољопривреди (посебно у прецизном пољодјелству) итд.

[уреди] Основни концепт

Основни концепт геостатистике је једнак оном од мјерила просторне различитости. Просторно независни подаци показују исту промјенљивост с обзиром на положај податковних тачака. Ипак просторни подаци нису у већини случајева просторно независни. Вриједности података који су просторно блиски показују мању промјенљивост од вриједности података који су удаљенији једни од других. Тачна природа ових образаца варира од једног скупа података до другог; сваки скуп података има властите јединствене функције промјенљивости и удаљености између податковних тачака. Ова промјенљивост се уопштено израчунава као функција названа полупромјена.

Просторна аутокорелација може се анализирати употребом корелограма, коваријантних функција и вариограма (=полувариограма).

[уреди] Историја

Др Херберт Зихел заједно је с професором Данијеом Кригеом основао и започео рад у геостатистици.

Изворно, израз геостатистика долази од проф. Џорџа Матерона и његових колега из Центра за морфолошку математику (Centre de Morophologie Mathematique) у француском граду Фонтенеблауу. Тим појмом описали су методе развијене за рјешавање проблема процјене концентрације руда, прво злата, а затим и других врста сировина. Геостатистичка идеја развијена је углавном независно о тада доминантним радовима у подручју просторне статистике („spatial statistics“), са својом изворном терминологијом и стилом. Прве резултате геостатистичких истраживања Матерон је објавио у својој докторској дисертацији те неколико радова у 60-тим годинама прошлога вијека (Матерон 1962., 1963., 1965). Та дјела још се и данас сматрају капиталним радовима тога подручја и неријетко се цитирају. Тада је први пут математички описана метода кригинга, данас још увијек најбоља техника за детерминистичку процјену вриједности варијабле у простору.

Као претеча, Кригинг је први пут употријебљен за процјену концентрације злата у рудницима Јужне Африке. То је направио Криге (1951.), комe је у част метода именована кригингом. Након Матeрона, теорија (семи)вариограма, кригинга и кокригинга објављена је у низу књига. Велику популарност и употребу геостатистика је доживљела у нафтној геологији, гдје се употребљава се карактеризацију лежишта угљиководика, те повезивање сеизмичких и бушотинских података.

Геостатистика се данас широко користи за различите интерполацијске технике кригинга и кокригинга.

[уреди] Регионализована варијабла

Оригинална поставка геостатистике је кориштење регионализовене варијабле чија својства су дијелом карактеристика случајне, а дијелом потпуно детерминистичке варијабле. Регионализованом варијаблом описује се просторно понашање географске дистрибуције, положаја слојне плохе и друго.

Нпр. слојна плоха исказује својства просторне континуираности, али је није увијек могуће узорковати на свакој локацији. Због тога непознате вриједности морају бити процијењене из података који су узорковани на одређеном броју локација. Величина, облик, орјентација и просторни распоред узорака, претпостављено је, одражавају утицај понашање посматране вриједности на цјелој слојној плохи (нпр. дубине). Зато је претпостављено како је из скупа узоркованих вриједности могуће предвијети вриједности на неузоркованим локацијама. Одабраном геостатистичком техником могуће је одредити вриједности регионализовене варијабле (нпр. дубине слојне плохе) у посматраном простору.