Вили Брант

Из пројекта Википедија

*Вили Брант*

Канцелар по реду:	30. канцелар Немачке (4. Савезне Републике)
Време на власти:	21. октобар 1969–6. мај 1974.
Претходник:	Курт Георг Кисинџер
Наследник:	Хелмут Шмит
Датум рођења:	18. децембар 1913.
Датум смрти:	8. октобар 1992.
Професија:	Новинар
Политичка партија:	СДП

Вили Брант (нем. Willy Brandt) (18. децембар, 1913. у Либеку – 8. октобар, 1992., Ункел на Рајни) је био немачки социјалдемократски политичар. Од 1957. до 1966. је био градоначелник Берлина, од 1966. до 1969. министар иностраних послова Савезне Републике Немачке а од 1969. до 1974. и њен канцелар. Као признање за рад на побољшању односа са Демократском Републиком Немачком, Пољском и Совјетским Савезом, добио је Нобелову награду за мир 1971. године. Омиљен и истовремено контраверзан, после шпијунске афере 1974. године, даје оставку.

Садржај

1 Рани живот, рат
2 Градоначелник Берлина, министар иностраних послова, канцелар
3 Оставка
4 Каснији живот
5 Прва Брантова влада (21. октобар 1969 - 14. децембар 1972.)

[уреди] Рани живот, рат

Брант је, под именом Херберт Ернст Карл Фрам (Herbert Ernst Karl Frahm), рођен у немачком граду Либеку, од мајке која је радила у робној кући као обична радница. Постао је шегрт, агента за бродове Ф. Х. Бертлинга. Придружио се „Социјалистичкој омладини“ 1929. године, а Социјалдемократској партији Немачке 1930. године.

Вили Брант, Личност године магазина Тајм, 1970.

Напустио је СДП да би се учланио у Социјалистичку радничку партију (СРП), која је у то време била блиска са ПОУМ-ом у Шпанији и ИЛП-ом у Британији. Године 1933, уз помоћ својих веза на луци из времена док је био шегрт, напустио је Немачку и отпутовао за Норвешку, како би избегао прогањање од стране нацистичких агената. Тада је себи променио идентитет псеудонимом Вили Брант.

Од септембра до децембра 1936. године, трајала је његова посета Немачкој, када се представљао као норвешки студент Гунар Гасланд (Gunnar Gaasland). Године 1937, радио је као новинар у Шпанији. 1938. године, Немачка му је одузела држављанство, тако да је поднео захтев за добијање норвешког. 1940. ухапшен је од немачке окупационе војске, када није идентификован, јер је носио норвешку униформу. Током притвора, успео је да побегне у неутралну Шведску. Агуста 1940, постао је држављанин Норвешке подигавши пасош у норвешкој амбасади у Стокхолму, где је живео до краја рата.

[уреди] Градоначелник Берлина, министар иностраних послова, канцелар

Вратио се у Берлин 1946. године, радећи за норвешку владу. 1948. године започео је своју политичку каријеру у Социјалдемократској партији Немачке (СДП) у Берлину. Постао је немачки држављанин, а свој дотадашњи псеудоним је озваничио. Говорећи против совјетске улоге у мађарској револуцији 1956, и против Хрушчевог предлога да Берлин постане слободан град, владало је мишљење да припада десном крилу своје партије, што се касније променило. Подржаван је од стране моћног издавача Аксела Шпрингера. Од 3. октобра 1957. до 1966. био је градоначелник Западног Берлина, у стресном времену за град, када је изграђен Берлински зид.

За председника СДП-а, изабран је 1964. године. На том месту је био све до 1987.

Био је СДП-ов кандидат за канцелара 1961. године, када је изгубио од Конрада Аденауера и његове Хришћанско демократске уније Немачке (ХДУ). 1965. године поново се кандидовао и поново изгубио од популарног Лудвига Ерхарта. Али Ерхартова влада је кратко трајала, и 1966. оформљена је велика коалиција СДП-а и ХДУ-а. Брант постаје министар иностраних послова и потпредседник владе (вицеканцелар). После избора 1969. године, поново са Брантом на челу изборне листе, СДП ојачава и после три недеље преговора, ствара се владајућа коалиција са малом либералном Слободном демократском партијом Немачке.

Брант постаје канцелар. Његове домаће реформе су обично кочили коалициони партнери у Бундестагу и локалне власти (нарочито ХДУ/ЦСУ). 1970. године, постаје личност године магазина „ТАЈМ“ (TIME).

У спољним пословима, Брант ће остати познат по својој „источној политици“. Та политика се највише огледала у сарадњи са Немачком Демократском Републиком, СССР - ом, Пољском и сталим државама Источног блока.

„Источна политика“ је очито била контраверзна, због чега је неколико чланова његове коалиције променило страну. У мају 1972, опозициона ХДУ се надала да ће имати већину у Бундестагу и тражила је да се расправља о неповерењу Брантовој влади. На опште изненађење, гласање је пропало. Много касније се сазнало да су два члана ХДУ-а била плаћена од стране министарства државне сигурности Немачке Демократске Републике да гласају за Брантов останак на власти. Неки Немцу су сматрали да је Брантова „источна политика“ велеиздајничка.

Вили Брант и Ричард Никсон 29. децембра 1971.

Политка дијалога са комунистичким државама дакако је допринела да се измени металитет људи у Источном блоку и да се на неки начин потпомогне паду тадашњих комунистичких режима на истоку.

Да би задао против ударац теоријама да гаји симпатије према комунизму, Брант је имплементирао законе који су блокрали наступе било каквим радикалним политичким опцијама у Немачкој. Те одлуке су се односиле и на екстремну левицу и на екстремну десницу.

[уреди] Оставка

У години 1973, немачка безбедносна организација је добила информацију да је један од Брантових помоћника, Гинтер Гијом (Günter Guillaume), шпијун НДР-а. Брант је питан да настави свој уобичајни посао, што се с тим сложио, као и да оде на заједнички викенд са Гијомом. Гијом је ухапшен 24. априла 1974. У исто време, појавиле су се неке тврдње о Брантовом приватном животу (да је имао кратку љубавну везу са знатно млађом женом од себе) у дневним новинама. Брант је помишљао на самоубиство, када је чак написао и опроштајно писмо. Али, наставио је да живи преузевши одговорност. Оставку је поднео 7. маја 1974. године.

На месту канцелара, Бранта је заменио социјалдемократа Хелмут Шмит.

[уреди] Каснији живот

После свог канцеларског мандата, остао је председник СДП-а, све до 1987, а своје посланичко место у Бундестагу је задржао. Био је на челу Социјалистичке Интернационале од 1976. до 1992, радећи на проширењу те организације ван граница Европе. 1977. године именован је на место првог човека независне комисије за развој, у којој је начинио извештај 1980. у коме се говори о драстичним променама у намерама развијених држава да побољша развитак Трећег света. Тај извешај је више познат као и Брантов извештај.

1974. године, владала је опасност да Португал постане комунистички; Брант је подржао Соарезову демократску социјалистичку партију, која је доживела велику победу и која је учинила да Португалија постане демократска земља. Такође је подржао Фелипеа Гонзалеса после смрти Франка у Шпанији.

Крајем 1989. године, постао је један од првих лидера у Западној Немачкој који је поздравио идеју за уједињењем две Немачке. Његова јавна изјава: „Сада заједно расте оно што је заједничко“, је тих дана била јако пуно цитирана.

Једно од последњих појављивања Бранта у јавности је био лет за Багдад, где је требао да ослободи затворенике, држане од стране Садама Хусеина, после инвезије на Кувајт 1990. године.

Брант је био члан Европског парламента од 1979. до 1983. године и почасни председник СДП-а од 1987. све до његове смрти 1992. Када је СДП преселио своју централу из Бона у Берлин средином `90, преименовао ју је у „Кућа Вилија Бранта“.

[уреди] Прва Брантова влада (21. октобар 1969 - 14. децембар 1972.)

Вили Брант (СДП) - канцелар
Валтер Шел (FDP) – потпредседник владе (вице-канцелар) и министар иностраних послова
Хелмут Шмит (СДП) – министар одбране
Ханс-Дитрих Геншер (FDP) – министар унутрашњих послова
Алекс Милер (СДП) – министар финансија
Герхард Јан (СДП) – министар правде
Карл Шилер (СДП) – министар економије
Валтер Арент (СДП) – министар за рад и социјалну политику
Јозеф Ертл (FDP) – Министар исхране, агрокултуре и шумарства
Георг Лебер (СДП) – Министар транспорта, поште и комуникација
Лауриц Лаурицен (СДП) – Министар грађевинарства
Кете Штробел (СДП) – Министар омладине, породице и здравља
Ханс Лојсник – Министар просвете и науке
Ерхард Еплер (СДП) – Министар економских односа
Хорст Емке (СДП) – министар за специјалне дужности
Егон Франке (СДП) – министар унутар-немачких односа

Промене

13. мај 1971. - Карл Шилер (СДП) заменио Милера као министар финансија, као и министар економије.
15. март 1972. - Клаус фон Донани (СДП) заменио Лојсника као министар просвете и науке.
7. јул 1972. - Хелмут Шмит (СДП) заменио Шилера као министар финансија и економије. Георг Лебер (СДП) заменио Шмита као министар одбране. Лауриц Лаурицен (СДП) заменио Лебера као министар транспорта, поште и комуникација, као и министар грађевинарства.