Битка у Коралном мору

Из пројекта Википедија

Битка у Коралном мору

Мапа ратних операција

Време:	6. мај – 8. мај, 1942.
Локација:	Корално море, Соломонова острва
Резултат:	Јапанска тактичка победа Америчка стратешка победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве:

Сукобљене стране

Јапанска царска морнарица

Сједињене Америчке Државе, Аустралија

Заповедници

Шигеми Иное
Такео Такаги
Аритомо Гото

Честер Нимиц
Франк Џек Флечер

Јачина

2 велика носача авиона
6 лаких крстарица
1 мањи носач авиона
7 разарача

2 велика носача авиона
7 лаких крстарица
12 разарача
2 танкера

Губици

1 мањи носач авиона
1 разарач
1.074 мртвих

1 велики носач авиона
1 разарач
1 танкер
543 мртвих

{{{подаци}}}

Битка у Коралном мору је једна од шест великих поморских битака Другог светског рата, које су се одиграле на Тихом океану и у којима су учествовали носачи авиона. Битка у Коралном мору је била прва битка у којој су се флоте сукобиле а притом нису директно виделе једна другу. Битка се водила искључиво коришћењем авијације, што ће касније постати и карактеристика свих борби на Пацифику.

Главна битка се водила од 6. маја до 8. маја 1942. године. Јапанци су однели тактичку победу, потопили су више непријатељских бродова него Американци, али су Американци по први пут у рату успели да осујете и зауставе нападе Јапанаца. Искуства добијена у овој бици биће значајна у каснијим борбама.

Садржај

1 Позадина битке
2 План
3 Снаге
- 3.1 Јапанске снаге
- 3.2 Савезничке снаге
4 Битка
5 Последице битке
6 Прилози
7 Спољашње везе

[уреди] Позадина битке

До априла 1942. јапанска царска морнарица овладала је готово свим колонијама западних сила у југоисточном Пацифику. У новој, другој фази ратовања требало је осигурати добијене територије и успоставити њихову ефикасну заштиту. Међутим постављало се питање докле ићи и да ли уопште треба стати са освајањем. Одговор је био у заузимању и последње велике авионске базе и луке савезника на југоистоку Тихог океана на Новој Гвинеји, Порт Моресби, чиме би се и отклонила опасност од савезничког бомбардовања, а уједно и угрозила и сама Аустралија.

Истовремно савезници су се борили да преживе после великих губитака на почетку рата. У циљу повећања морала и да би доказали да ни Јапанци нису нерањиви 17. априла извели су такзвани Дулитлов напад на Јапан. Два носача авиона УСС Хорнет (најновији из класе Јорктаун) и УСС Ентерпрајз тајно су пришли Јапану и са неких 655 километара од Токија послали 16 авиона Б-25 који су бомбардовали Токио и Јокосуку. Напади нису нанели значајну штету али је психолошко дејство било много веће. Само пар авиона је успело да слети у Кину. Овај напад додатно је провоцирао Јапанце да брзоплето реагују.

[уреди] План

Јапанци су претпостављали да ће Американци заједно са Аустралијом извести евентуалну контраофанзиву из правца југоистока у у троуглу између Порт Моресбија, Рабула и Тулага. Јапан је превентивним нападом хтео да предухитри ту акцију. Заузимањем Порт Моресбија отклонила би се опасност од ваздушних напада на јапанску теритотију, јер су се најближи аеродроми савезника после Порт Моресбија налазили тек на тлу Аустралије.

План Јапанаца је био да овладају луком Порт Моресби на Новој Гвинеји. Изградњом аеродрома на овој локацији могли су да угрозе северни део Аустралије. Део плана је био и заузимање острва Тулаги што би осигурало доминацију јапанске морнарице у јужном Пацифику.

Јапан је више пута одлагао инвазију Порт Моресбија, која је требала да почне још у априлу јар се у његовој околини налазила јака савезничка флота. Сама операција заузимања Порт Моресбија звала се план МО.

[уреди] Снаге

[уреди] Јапанске снаге

Task Force "MO"

Ударна група носача авиона - Вицеадмирал Такео Такаги
- носачи авиона Шокаку, Зуикаку
- крстарице Мијоко, Хагуро
- разарачи (див. 7) Ушио, Акебоно
- разарачи (див. 27) Аријаке, Југуре, Ширацују, Шигуре
- танкер Тохо Мару
Инвазиона група Тулаги - контраадмирал Кијохиде Шима
- минополагачи Окиношима (потопљен), Коеји Мару
- транспортни брод Азумасан Мару
- разарачи Кикузуки (потопљен), Јузуки
Port Moresby Invasion Group - Rear Admiral Sadamichi Kajioka
- cruiser Yubari
- destroyers Oite, Asanagi, Uzuki, Mutsuki, Mochizuki, Yayoi
- Transport Unit - Rear Admiral Koso Abe
Support Group - Rear Admiral Kuninori Marumo
- cruiser Tenryu, Tatsuta
- Kamikawa Maru
- gunboats Keijo Maru, Seikai Maru, Nikkai Maru
Covering Group - Rear Admiral Goto
- carrier Shoho (sunk)
- cruisers Aoba, Kako, Kinugasa, Furutaka
- destroyer Sazanami
Submarine Force - Captain Noburu Ishizaki

[уреди] Савезничке снаге

Task Force 17 - Rear Admiral Frank Jack Fletcher

Task Group 17.2 (Attack Group) - Rear Admiral Thomas C. Kinkaid
- cruisers Minneapolis, New Orleans, Astoria, Chester, Portland
- destroyers Phelps, Dewey, Farragut, Aylwin, Monaghan
Task Group 17.3 (Support Group) - Rear Admiral John Crace
- cruisers Australia, Chicago, Hobart
- destroyers Perkins, Walke
Task Group 17.5 (Carrier Group) - Rear Admiral Aubrey Fitch
- carriers Yorktown, Lexington (sunk)
- destroyers Morris, Anderson, Hammann, Russell
Task Group 17.6 (Fueling Group) - Captain John S. Phillips
- oilers Neosho (sunk), Tippecanoe
- destroyers Sims (sunk), Worden
Task Group 17.9 (Search Group) - Commander George H. DeBaun
- seaplane tender Tangier (with 12 PBY-5 Catalinas)

[уреди] Битка

Први борбени маневри почињу 1. маја 1942., када су се савезничке снаге окупиле. Због времена које је било потребно да се бродови натанкују, 2 америчка носача били су неких 100км удаљена један од другог. Истог дана су аустралијски извиђачки авиони приметили инвазионе снаге како се крећу ка острву Тулаги. Флечер се одмах одлучује на напад и са својом ударном групом (Јорктаун) креће према њима.

Дана 3. маја су јапанске инвазионе снаге заузеле острво Тулаги и успоставиле поморску базу на острву. Јапанци нису били свесни опасности од стране Флечерове групе која им се приближавала. Са америчког носача авиона Јорктаун 4. маја око 7 сати ујутру полеће 28 лаких бомбардера, 18 торпедних бомбардера и 6 ловаца у пратњи. У три наврата они бомбардују инвазионе снаге са мањим успехом. Потопљен је 1 јапански разарач Кикузуки и пар патролних бродова.

Сада су јапанске снаге постале свесне присуства америчког носача. Јапански носачи крећу у потрагу за Јорктауном заобилазећи Соломонова острба, али Флечер је веђ променио курс и креће према Порт Моресбију да би се срео са Фичовом групом. Повољни тренутак за Јапанце је прошао.

4. маја испловљава инвазиона флота Јапана према Порт Моресбију под заштитом лаког носача Шохo.

Петог и 6. маја се обе флоте (јапанска и америчка) крећу у правцу Коралног мора. У ноћи између 5. и 6. маја прошле су на удаљености од само 70 миља неопажено једна поред друге.

Погођени лаки носач Шохо

Амерички извиђачки авиони су 6. маја спазили инвазиону флоту на путу за Порт Моресби. Адмирал Флечер је поделио своју флоту и послао мањи део према инвазионој флоти (пар крстарица), већи део је требало да се сукоби са јапанским носачима.

Седмог маја изјутра јапански извиђачки авиони су спазили америчке бродове. Идентификовали су их као носача и кртарицу. Такаги наређује општи напад и одмах шаље авионе, али испоставило се да су то само танкер Нешо заједно са пратњом од једног разарача. Оба брода су потопљена.

У међувремену су Американци лоцирали јапанску инвазиону флоту заједно са подршком, коју је чинила група око помоћног носача авиона Шохо. И Американци су погрешно идентификовали ову групу као групу главних носача авиона. Са америчких носача Лексингтон и Јорктаун је послата велика формација бомбардера од око 92 авиона, који су потопили јапански помоћни носач Шохо и одбили инвазиону флоту. После тог напада јапанци су повукли своју инвазиону флоту и послали су свoје авионе да траже америчке носаче, али без успеха. Само мали део авиона се вратио.

8. мај је био кључни дан битке. Обе флоте су послале извиђачке авионе да траже једна другу. Готово истовремено су се супротстављене флоте лоцирале. Јапанци шаљу 69 авиона на америчку флоту, а Американци 39 на Јапанце.

Лексингтон тоне

Амерички авиони су први напали. Међутим напад није био уигран, амерички лаки бомбардери су морали да сачекају спорије торпедне бомбардере што је дало времена јапанцима да се спреме за борбу. Зуикаку је успео да се неопажено извуче, а Шокаку је појачао своју групу ловаца. Ипак су у борби амерички бомбардери двапут погодили Шокаку и оштетили га.

Јапаски авиони су у међувремену стигли до америчке флоте. Напад је био добро уигран и убрзо се насач Лексингтон нашао у пламену, погодила су га 2 торпеда. Јоркатун, који је био покретљивији, успео је да избегне осам торпеда, али је био погођен једном бомбом, која је изазвала мању штету. Нешто касније Лексингтон тоне, а Јорктаун је повучен ради оправке.

После битке обе стране су се повукле из борбе. Јапанци су одустали од инвазије Порт Моресбија.

[уреди] Последице битке

Нити једна страна није успела да однесе кључну победу. Американци су неповратно изгубили један носач, док је други био оштећен. Међутим Јорктаун ће убрзо бити поправљен и одиграће кључну улогу у бици код Мидвеја.

Америчка морнарица је доста научила из ове битке. Стекла је искусто о одбрани сопствене флоте и о снабдевању флоте. Из напада на јапанске носаче стечено је искуство о кординисању авионапада али најбитније је да су Јапанци по први пут били заустављени. Губитaк Лексингтона су американци могли да надокнаде модернијим носачима. Оштећења на Јорктауну су поправљена за само 3 дана.

Јапанци су потопили више бродова и однели су тактичку победу. Дугорочно гледано ово је за њих био пораз јар су 2 носача била дуже времена ван службе. Њихов недостатак ће се итекако осетити у бици код Мидвеја. Макар је само један носач био оштећен, други је у борбама готово остао без авиона. Значајан је и губитак искусних јапанских пилота. Јапан је могао да произведе мноштво нових авиона, али је губитак тих пилота у овој бици био ненадокнадив.