Аугусто Пиноче

Из пројекта Википедија

Аугусто Хозе Рамон Пиноче Угарте
Аугусто Пиноче, бивши председник Чилеа
рођен:	25. новембар, 1915. Валпараисо, Чиле
преминуо:	10. децембар, 2006. Сантјаго, Чиле

Аугусто Хозе Рамон Пиноче Угарте (1915. - 2006.) био је официр чилеанске армије, вођа војне хунте од 1974. - 1990.

[уреди] Биографија

Пиноче је рођен 25. новембра 1915. у луци Валпараисо у Чилеу, у богатој породици, која је припадала средњој класи. Године 1936. дипломирао је на војној академији, у чину потпоручника. Његов успон у војсци био је брз: 1939. постаје други, а 1941. први официр. Службовао је у родном Валпараису и Икикеу у Чилеу, као и у Африци и Киту у Еквадору.

[уреди] Почетак

У раним годинама Пиноче није био заинтересован за политику, иако је као високи официр педесетих година био умешан у репресије против Комунистичке партије Чилеа на чијем челу је био Салвадор Аљенде, први демократски изабран председник који је био марксиста(1970.). Године 1973, у нади да ће се одупрети највећој економској катастрофи у историји Чилеа, Аљенде и његова влада покушали су да се извуку из стагнације, али је резултат била хиперинфлација, потпуна економска парализа, што је изазвало велико незадовољство народа. У таквим условима председник Аљенде, верујући да је лојалан официр, прогласио Пиночеа комадантом Армије. Никада неко није толико погрешио у процени карактера јер је Пиноче за мање од месец дана, 11. септембра, извео крвави државни удар, потпомогнут војном помоћи САД-а (10,9 милиона долара).

[уреди] Војна хунта

Истога дана, приликом одбране председничке палате, убијен је Салвадор Аљенде, а 72 његова најближа сарадника заробљени су а потом стрељани. Када је то завршено, формирана је војна хунта, односно влада састављена од одабране групе људи који су командовали вођењем државног удара, са Аугустом Пиночеом на челу. Хунта је прогласила ванредно стање и распустила парламент до даљег. Пиноче је, да би уништио марксистичку прошлост Чилеа, одмах основао нову тајну полицију под именом Управа националне обавештајне службе или ДИНА, која се убрзо инфилтрирала у све поре чилеанског друштва са задатком да похвата све Аљендеове присталице и противнике режима. ДИНА је такође формирала тајне логоре у којима је зверски мучила и убијала затворенике. У првим месецима Пиночеове власти затвори и логори су толико били испуњени да су се у ту сврху користили спортски стадиони, бродови и војни комплекси. Сматра се да је по њиховим налозима ухапшено 130.000 Чилеанаца и страних држављана, од којих су многи мучени, а неки су и убијени. На економском плану, Пиноче је предводио убрзану транзицију ка економији слободног тржишта чиме је успорио инфлацију, али је зато оптеретио сиромашније слојеве становништва,вратио је национализовану имовину, подстицао је страна улагања, али није бринуо за еколошке прописе, тако да је Чиле постао једна од најзагађенијих земаља света. Лоша економска политика довела је до тога да су пред крај његове владавине радници зарађивали мање него 1973, док су приходи послодаваца били огромни.

Године 1976. на власт у САД-у дошао је Џими Картер који је оптуживао Пиночеа за злодела у Чилеу, као и за убиство Орланда Летелијера који је био чилеански амбасадор у САД, министар одбране у влади Салвадора Аљендеа, а касније борац за повраћај демократије у Чиле, што је довело до захлађења односа између САД и Чилеа. Током 1977. године Комисија за људска права УН први пут је осудила Пиночеов режим за кршење људских права. Пиноче се није обазирао већ је донео закон о амнестији чиме је заштитио све официре који су кршили људска права, такође је наредио да се прикрију докази о кршењу људских права у Чилеу. Више стотина лешева било је ексхумирано и бачено у Тихи океан. Пиноче је 1978. године расписао референдум на коме је тражио од народа да подржи његов режим, тврдећи касније да је 78% гласача гласало у његову корист. ГОДИНЕ 1980. Пиноче доноси нови устав који му је омогућио да остане председник до 1989. Нови устав је идаље одобрио влади да ограничи слободу говора и хапси и прогони грађане без права на жалбу. Иако је нови устав за циљ имао да застраши народ, тих осамдесетих ствари су почеле да иду наопако за председника. Током 1982. привреда је кренула низбрдо, доводећи на ивицу беде више милиона људи, што је довело до грађанских немира и јачања опозиционих група.Године 1985. ове групе су закључиле да је најбоље да се уједине против режима и основале су Национални споразум за прелазак на пуну демократију и захтевале су од Пиночеа да их саслуша. Њихови захтеви су одмах одбијени што је још више разјарило опозицију и грађане. Дана 7. септембра Патриотски фронт Мануела Родригеза (ФРМР) покушао је да изврши атентат на Пиночеа који је он чудом преживео. Неуспели покушај атентата је довео до нових хапшења и још већег притиска на опозиционе левичарске групе. Годину дана после атентата расписан је плебисцит о томе да ли Пиноче треба да остане на власти, који је одржан 5. октобра 1988. На плебисциту 55% гласача изгласало је неповерење Пиночеу, определивши се радије за умереног Патрисија Алвина, који је припадао Демохришћанској странци.Већ 6. октобра Пиноче је признао пораз, али се није одрекао функције комаданта армије. Године 1990.одржани су слободни избори на којима је победу однео Патрисио Алвин.

[уреди] Период после владавине

По окончању Пиночеове диктатуре нова влада је формирала Националну комисију за истину и помирење, чији је главни посао био да утврди кршење људских права за време Пиночеовог режима. Тајна полиција је одмах распуштена, али нико ко је трпео владавину терора није могао да опрости или заборави претрпљено, па је 1992. основана Национална корпорација за помирење и накнаду ради преузимања посла од Комисије. До 1996. Корпорација је утврдила кривицу Пиночеовог режима за срт 3197 лица и утврдила имена 600 припадника оружаних снага који су учествовали у кршењу права. Међутим Пиноче је проглашен доживотним сенатором, чиме је стекао имунитет упркос захтеву Шпаније из 1996. да му се суди за међународни тероризам и геноцид.

Путујући дипломатским пасошем, Пиноче је у септембру 1998. стигао у Велику Британију на операцију леђа. Ту је на захтев Шпаније ухапшен и задржан, али је услед дипломатског хаоса пуштен после 16 месеци. Дана 2.марта 2000. генерал Пиноче је стигао у Сантјаго, где му је после четири месеца укинут имунитет. Пиноче је оптужен за осамнаест киднаповања, педесет седам смакнућа, за мучење, илегалну сахрану и злочиначко удруживање. Врховни суд Чилеа је у јулу 2002. потврдио да бивши председник неће изаћи пред суд због лошег здравља, а три дана касније Пиноче се одракао титуле доживотног сенатора.

[уреди] Смрт

Дана 3. децембра 2006, осам дана после деведесет првог рођендана, Пиноче је доживео срчани удар од чијих последица је преминуо 10. децембра у Војној болници у Сантјагу.

[уреди] Литература

• Шели Клајн (2004). Највећи злотвори диктатори у историји. Политика.
• (2005) Енциклопедија Британика - сажето издање. Политика.