Арије
Из пројекта Википедија
Арије (Arius) 256-336. Свештеник у Александрији чији је напад на александријског епископа Александра започео аријанску расправу. Арије беше родом из Ливије, мада Фотије каже да је овај рођен у Александрији. Он се вероватно школовао код Лукијана Антиохијског, у колико сам каже за Јевсевија Никомидијског да је салукијаниста. Када је Мелентије начинио раскол, Арије се придружио мелентијевцима, али их касније напусти и замоли епископа Петра Александријског да га овај рукоположи за ђакона, али због своје нарави он би прогнан из клира. Када се упокојио епископ Петар, Арије је поново хтео да се врати у клир, и рекавши да се каје, поче да долази пред епископа Ахила, те га овај постави за свештеника при једном храму у Александрији.
Садржај |
[уреди] Арије – увод
Црквени спор који је разбио рану цркву, и који је почео 318, а трајао до 381. године. Назван је аријанизмом по Арију који га је повео. Било је потребно осамнаест црквених сабора да би се расправа окончала, почев од чувеног сабора у Никеји 325, па до сабора у Цариграду 381. године. Предмет спора било је значење које инкарнација може имати у оквиру хришћанског монотеизма. Праксеј, Сабелије и други, сматрали су да се кроз Христа виртуелно манифестује Бог; Арије је сматрао да је он открио ово гледиште, и то је саопштио у једној оптужби коју је свом свештенству упутио против Александра, епископа александријског. Арије, који је био свештеник у Александрији, оштро је у свом становишту разликовао Оца и Сина, и другог подредио првом. Тај став ће постати основни предмет сукоба. Суптилна дистинкција између ‘homoousian’ и ‘homoiousian’ постала је важна. Да ли је Син ‘homoousias’ с оцем (тј. да ли с њим има исту суштину или супстанцију), или ‘homoiousias’ (сличну суштину или супстанцију)? Никејска формула, према којој је Син ‘homoousias’ са Оцем постала је правоверна позиција.
[уреди] Арије песник
Ко почне да се бави овим човеком који је изазвао највеће догматске борбе у старој цркви суочиће се најпре са изненађујућом чињеницом да је Арије писао морнарске и млинарске песме, које је певао народ. Неочекивано је када се иза тог извиканог јеретика помоли личност песника. Већ би та околност морала да допринесе увиђању да је представа о тој личности по свему судећи погрешна. У његовом бављењу песништвом не треба видети само пропагандно средство или чак "женскасте манире", како му пребацују његови непријатељи. Када неко воли поезију, то само говори у прилог његовим нежним осећањима. Нажалост, од његовог главног дела Гозба потомству је остало тек неколико фрагмената написаних на језику који лако улази у уши, али који не пружају праву представу о суштини његове књиге. Његови непријатељи блатили су га због те књиге и причали о "пијанкама" на којима је Арије уз пошалице певао у доколици. Аријеве присталице су, напротив, имале високо мишљење о том делу, у коме се Бог велича као неисказиво биће које се не може поредити ни са чим. Иако Арије није био без поноса и својеглавости, ипак није важио за особу достојну проклетства. Можда се његовим афричким пореклом може објаснити силовитост његовог темперамента, али га иначе описују као човека пријатног карактера, коме се на лицу оцртавала блага меланхолија, тако честа код песнички надарених људи. И цар Константин истакао је налет туге на Аријевом лицу. Њега описују као високог човека витког стаса, који је имао пријемчиву природу и пријатан начин опхођења, док су се Аријев аскетизам и строг начин живота исказивали и кроз његову одећу налик монашкој. Он је у Александрији био веома омиљен код аскета и жена. Није потпуно сигурно, али је вероватно да је мученик Лукијан био његов учитељ и да је у својој младости похађао рационалистичку школу у Антиохији. Арије јс свакако био талентовани човек, који је био прилично учен и својим оштрим умом занимљиво тумачио библијске текстове.
[уреди] Сукоб с Александром
Као што се често дешава у историји, и у животу Арија један мали узрок имао је далекосежно дејство. Александријски епископ Александар држао је у великом кругу свештених лица предавање, према коме се у Божијем Тројству садржи јединство. У расправи која се после тога развила, Арије је противречио том ставу аргументом да ако је отац родио сина, мора постојати почетак рођеног, па отуда њему претходи време када син није постојао. Аријево мишљење није било ново, он је само изговорио оно што су тада мислили многи теолози на супротној страни. Епископ Александар није толерисао друкчији став поданика и осорно му је наредио да одустане од свог мишљења. Арије је, напротив, сматрао да се убеђења не могу одбацити по наредби, и тако је покренут онај камен у поређењу са којим монархистички сукоби изгледају као мали окршаји. Понекад су у свету организована предавања са расправама а да при том из њих нису произашла ни најмања таласања. Али, то није било тако у овом случају. Можда јс разлог повређена сујета епископа Александра, који није поднео да један поданик буде друкчијег мишљења од њега? Или Аријева завист што је Александар постављен за епископа? Свакако је импулсиван карактер обојице значајно допринео продубљивању сукоба, али он се ипак не може објаснити пуким осећањем супарништва. Суштина тог сукоба био је објективан проблем, који тада још није био разјашњен. Ваља осетити сву тежину овог метафизичког питања: „Отац је у еонским временима створио јединорођеног Сина, кроз кога је створио и еоне и свемир. Син је безвремено створен од Оца, он је креиран и створен пре еона, али није да је он постојао пре него што је створен, но је свакако једини који је безвремено био створен од Оца пре свих." (G. Pfannmiiller: Jesus im Urteil der Juhrhunderte, 1939, стр. 104.) У таквим и сличним реченицама Арија чини се као да је сахрањено оно животно у византијским формулацијама. За тадашње хришћане су, међутим, његове речи биле живот, а не формула. Оне су тек са савременим осећањем постале налик оклопу. Међутим, ко разбије љуску да би доспео до језгра, приметиће убрзо да се иза поставке догматског проблема - да ли је Син био једнако вечит као Отац или је проистекао ни из чега - заправо крије питање које се непрекидно поставља: Шта мислите о Христу? Шта кажу људи, ко је човечији син? То је средишње питање свег разумевања Јеванђеља. Само зато што је било посреди вечно питање о Христу, које изазива комешање у темељу свих ствари, из тога је лизнуо пламен захвативши хришћанство као пожар. Не може се разумети цела гомила питања ако се не посматра овај праузрок, који не може оставити равнодушним ниједног човека у чији је живот Христос ступио као Господ. Та тема била је толико религијска колико једна поставка питања уопште може да буде религијска, и зато је узбудила савест хришћана. У сукобу између Александра и Арија било је лоше то што је епископ ускоро експлодирао и предузео енергичне мере. После извесног оклевања одлучио је по кратком поступку да се Арије смени и искључио га је из црквенс заједнице. То је било прво понижење које је Арије морао да претрпи, што је ову песничку душу тешко погодило. Очигледно понижење затровало је целу борбу. Тако је унапред изазвана огорченост, која је морала да делује штетно. Од тог тренутка датира клеветање Арија као трећег великог јеретика после Симона Гатара и Маркијана. Арије је у старом хришћанству словио као оличење учитеља лажне вере. Оптуживали су га да је софиста, обмањивач и лични непријатељ истине, човек који је умео да прикрије оно што стварно мисли и друкчије говори него што заиста мисли. Његови противници сматрали су га због лажног учења чак „претечом антихриста", а црква се борила против њега сматрајући га проклетом јереси „која садржи нешто више од осталих јереси". (Athanasius: Gegen die Arianer, I. 7.) Арија су представљали као охолог, шкртог и блудног човека, а те ружне оптужбе проистекле су из намере да се оклевеће омражени јеретик. Тог човека прогонили су са забрињавајућом бескрупулозношћу, а до данданас „безбожни Арије" озлоглашен је као човек достојан презрења.
[уреди] Арије и Атанасије
У тој клеветничкој кампањи својски је учествовао и Атанасије, који је као велики Аријев противник значајно допринео заоштравању расправе. Па ипак, може се рећи да без Арија не би било Атанасија. Наиме, и у овој теолошкој борби се показало да је оно што је означено као Аријева заблуда заправо био незаобилазни први степеник до истине. Атанасије, међутим, није сагледао проблем у том светлу. Он и није могао да га види тако, јер се његова историјска улога разликовала од оне која је оријентисана на историјско разумевање. Код Атанасија се јасно запажа склоност ка самољубљу будући да овај амбициозни човек није био непријемчив за похвале. Умео је да дискутује изврсно, а изразито одлучна природа била је непопустљиво осорна према онима који друкчије мисле. Он није имао ни најмање разумевања за Аријеву тежњу. У њему је видео само пропаст и заблуду. Али Атанасије је поседовао и велику храброст објаве свог вјерују, у чију се постојаност не може ни најмање сумњати. Никада није избегавао борбу, а за своја уверења је не само страдао него је умео и да побеђује. Тај поштовања достојан архијереј поседовао је изразити смисао за религију, који је дошао до изражаја како у његовом интересовању за почетке монаштва испољеном у књижевности, тако и у његовом учењу о обоготворењу, чији су мистични садржај, међутим, готово угушиле теолошке формулације. Атанасије је слављен само због погледа у дубину, али не и погледа у даљину. Он је у својој теологији са апсолутним уверењем изједначио Христа са Богом, што у оно време још није било општепризнато схватање. У својим излагањима истицао је грандиозни процес стварања мита о Исусу са циљем да доспе на врхунац који сс не може превазићи. Том процесу стварања мита, кроз који је лик Исуса пролазио у старој цркви, својствена је ретка величанственост, што може изазвати само дивљење. Атанасије се непрекидно борио за неподељеног Христа, а његова снажна личност је захваљујући страсном ангажовању заузела водећи положај на конзервативном крилу.
[уреди] Хришћани и пагани
Како је питање Христа увек било у средишту ове расправе, сукоб је морао да поприми све веће размере. Не само да су у њега били увучени епископи са стране, него су се разјариле и хришћанске масе. Убрзо више није било ниједног града нити села где се није расправљало о Богу и Христу. Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави немири. Хришћани су се тукли на улици зарад Христовог божанства. Они се нису устручавали да једни другима нанесу повреде, па је због тог ружног понашања хришћанство код пагана изашло на рђав глас, те су му се подсмевали у својим позориштима. Цар Константин је био принуђен да се укључи у тај сукоб, иако му је изгледао крајње непотребан и опасно претио да осујети остварeње његовог политичког интереса који је био усмерен ка јединству цркве. С друге стране, добро му је дошао повод да се умеша у унутрашње ствари цркве, па је зато сазвао црквени сабор у намери да изглади сукобе.
[уреди] Никејски сабор
Сабор у Никеји одржан 23. јуна 325. године у раскошним салама царске палате обично се представља као једно од славних поглавља у историји хришћанске цркве. Доскора прогоњени епископи путовали су царском поштом, а цар их је дочекивао најумилнијом предусретљивошћу. Целивао је ожиљке присутних мученика и лично је председавао преговорима. Била је то прва победничка демонстрација цркве, која је морала да остави утисак на све људе који радо гледају епископе у свештеничкој одори и воле импозантну раскош. Са реалног становишта, Први васељенски сабор губи, међутим, много од лепих боја којима је био премазан, а лажни сјај видно бледи при ближем посматрању. Право хришћанство је већ тада постојало само код Антонија из Египта у пустињи, а не код оних који су у меким хаљинама шетали краљевом палатом. Као код свих сабора, организација је играла велику улогу, па су се они који су се правили важни тискали у први план. Често се дешавало да су се током саветовања на сабору сви учесници необуздано надвикивали не обазирући се нарочито на своје епископско достојанство. Очеви сабора нису водили рачуна ни о узајамном разумевању нити о очувању хришћанског братства. Самин Македонац каже да су они људи који се сакупише на сабору, најобичнији простаци. Тај исти Сабин, епископ из Ираклије у Тракији, сакупио је у једну књигу све што су епископи на различитим саборима наредили, па ту исмева оце који су били на сабору у Никеји, оптужујући их да су површни и прости. Они су, напротив, тежили освајању моћног положаја, што увек шкоди објективној расправи. Више није остало ништа од Павлове широкогрудости изражене у речима: ,,Шта дакле? Христос се проповеда и зато се радујем." (Филип. 1,19.) Дипломатија је ступила у дејство, а интриге су водиле главну реч код многих неуких епископа којима је мањкало разумевање проблема, а које је већ тада један учесник грубо оцртао као „сабор пуких глупака". (по С. А. Bernoulli: Das Konzil' von Nizaa, 1896, стр. 15.) Аријански настројени епископи ослањали су се на спретну тактику, док су присталице Атанасија хтели да оставе утисак силовитим наступом. Мишљења су се жестоко сукобила, али присталице Арија биле су у мањини. Аријево мишљење су бранили, Јевсевије из Никомидије, Теогност и Марис. Теогност је био епископ Никејски, а Марис епископ Халкидонски, једнога места у Витинији. На крају је фракција центра предложила вјерују по коме је Христос био „исте суштине као Отац", којим је хтела да изглади спор. Небиблијско порекло овог изворно гностичког израза био је највећи недостатак предложеног обрасца о јединству. Под притиском Константина он је прихваћен као добро решење. Пошто је вјерују на захтев конзервативног крила допуњено бацањем још неколико анатема на аријанску теологију, оно је по царевој жељи усвојено као одлука. Константин, који је религијска питања увек схватао само политички, протерао је из земље све епископе који нису хтели да потпишу новостворени симбол вере и на тај начин је остварио јединство. „Било је потпуно нечувено да универзално вјерују настане само захваљујући ауторитету цара, који се као прозелит тек припремао за крштење (али за живота није био крштен, а изгледа ни после смрти, оп. ) и није имао ни најмање право да учествује у разговору о највећим тајнама вере. Ниједан епископ се није усудио да се успротиви тој чудовишности. Иста црква која је победоносно пркосила Диоклецијановој војсци послушно се повиновала наредби његовог наследника, која је погодила њен нерв потпуно друкчије од спољашњег насиља прогона." (Ed. Schwartz: Kaiser Konstantin unddie christliche Kirche, 1913, стр. 141.) Царска политика, а не хришћански аргументи, силом је наметнула јединство свему другом само не светом сабору у Никеји. Аријева осуда и изгнанство у Србију
Арије се на сабору није појавио на начин како би се могло очекивати будући да је он покренуо то спорно питање. Тражили су га погледом, али га нису опазили. Тек када се саборски оци нису задовољили формулом јединства, Арије се при крају сабора мало више појављује у првом плану, али не као човек са којим су били спремни да расправљају. Црквени скуп је по његовом схватању видео само заблуду и ни трачка истине, те је због тога погрешно веровао да ће крунисати своје дело формалним проклињањем Арија, јер се није удостојио да потпише вјерују које је било уперено против њега. Али, рашчињење само по себи није било довољно. Песник је као друго понижење морао да истрпи страшно проклетство. Арије је проглашен јеретиком, који је проклет и прогнан у Илирију, а власници његових дела су под претњом смртне казне били присиљени да их предају. Отишао је у прогонство без јадиковања, а заслужује да буде забележено да је у тој борби Арије био први који је зарад свог религиозног убеђења морао да страда. Како је цар прогласио одлуке сабора царским законима, приклањање Арију је од тада постало злочин. Јеретик је постао државни непријатељ! Сматрало се да ће на тај начин аријанска јерес убрзо бити уништена. Али испоставило се да је та нада била кобна заблуда. Насилно сузбијање увек је имало супротно дејство, те је оно и у случају Арија служило ширењу његове јереси, уместо да је уништи.
[уреди] Јевсевије из Цезареје
Став прихваћен у Никеји није одговарао правом стању унутар хришћанства. Снаге у цркви биле су друкчије распоређене него што је био случај на сабору. Како је мала већина извршила насиље над великом мањином без уступака, освојена победа заснивала се на крхким темељима. Реакција на одлуку сабора потекла је од Јевсевија из Никомидије, искусног политичара аријанске оријентације (Сократ Схоластик каже да овај Јевсевије из Никомидије није онај из Кесарије, чињеница је да су обојица присуствовали Сабору. оп. ). Јевсевије је против свог уверења потписао никејски симбол вере, али је после тога дипломатском мудрошћу настојао да исправи грешку. Аријанци су захтевали избацивање небиблијских појмова из симбола, што је захтев који се није могао лако одбити. Они су започели критику верско-филозофске формулације о истој суштини са образложењем да је она за лаика неразумљива. Преко сестре цара Константина, чији је саветодавац био Јевсевије, дошло је до заокрета који је на нови начин прерасподелио истину и заблуду. Константинова политика била је заинтересована за пацификацију цркве, па јe стога тежио измирењу са увређеним аријанцима, који су гласно говорили о опасности дитеизма. Царева помирљивост је 330. године чак резултирала позивом Арију да сс врати, у намери да се исправи нанета неправда. Прогнаник није одмах прихватио позив, који је ишао њему у корист, вероватно више из неповерења него из непокорности. Није јасно да ли је морао да искупи повратак делимичним одустајањем од својих уверења, чиме би се могла објаснити унутрашња скрханост тог човека. По снази воље, Арије се не може упоредити са Атанасијем нити се може приказати као један од великих мученика. Напослетку се запутио на Константинов двор, где је цар милостиво примио пекадашњег прогнаника.
[уреди] Прогонство Атанасија
Константинову наредбу Атанасију да кажњеног врати на његов положај овај неустрашиви црквени човек одбацио је, међутим, без устручавања примедбом да се особе које је сабор осудио као виновнике јереси не могу поново вратити у црквену заједницу. Ни овога пута се није остварило помирење које је цар прижељкивао. Борба се наставила и помешала са политичким сукобима. Аријанство се убрзо опоравило од свог пораза, проглашено је истином, а супарничка страна је оптужена за заблуду, те је сада на својој кожи осетила немилост, када је њен вођа Атанасије отеран у прогонство.
[уреди] Аријева смрт – варијанте
Међутим, рехабилитација тешко искушеног Арија је осујећена у последњем тренутку, што је допринело да његов живот сконча на изненађујући начин, који ниједан романописац није гротескније могао да замисли. Када је већ дошао у Александрију у очекивању да буде поново враћен на некадашњи положај, правоверни хришћани су лили многе сузе преклињући Бога да одврати ту несрећу од његове цркве. Убрзо су могли да ликују због тога што им је молба услишена.
Варијанта по Атанасију:
- Када се Арије у предвечерје свог поновног постављења шетао градом са својим пријатељем Јевсевијем из Никомидије, изненада му је позлило, те је био принуђен да потражи јавни нужник. Док је његов слуга чекао пред вратима, Арије је у нужнику пао у несвест и као Јуда Искариот пукао на два дела. Његово дебело црево и јетра распукли су се уз велики излив крви, а онда је уз најжешће болове испало и његово срце, седиште свег зла. Али, тиме се та страхота не завршава. Цело Аријево тело бивало је све тање и тање, тако да је јеретик уз пљесак упао кроз отвор нужника у јаму. -
Толико је неукусна Атанасијева прича о Аријевој смрти да представља очигледну лаж која се због покварености враћа виновнику као бумеранг. Она подстиче сумњу да ли Атанасије заиста заслужује назив „велики". Човек у души није велики када у својој мржњи иде толико далеко да на тако покварен начин блати свог противника. Тенденциозност одвратне приче о нужнику исувише је очигледна да би могла да се занемари. Арије је требало да сконча још срамотније од издајника Господа. Али у прво време, злонамерна измишљотина није имала жељено дејство. Напротив, изненадном Аријевом смрћу у предвечерје његове рехабилитације јавила се сумња да му је неки правоверни фанатик дао отров да би спречио његово поновно постављење. Те две гласине дубоко су затрпале истину о Аријевој смрти. Атанасије признаје да су Аријеви противници јавно испољили радост због његове смрти - и тиме је јасно одао то колико су ниско пала убеђења тих хришћана у време најжешћих догматских борби.
Варијанта по Сократу Схоластику:
Арије се надао да ће следећег дана, ући у Цркву, али казна Божија је ишла за њим. Када је изашао са двора, Арије је око себе имао много јевстатијеваца који су га чували и тако, у њиховој пратњи, он је ишао улицом, а многе очи беху уперене у њега. Када је био близу Константиновог трга, где се налази порфирни стуб, Арија обузе неки страх од савести, а уз то осети и неку слабост у стомаку. Тада упита једног из пратње где се налази заход, а овај му показа један иза трга. Он отиде тамо, и ту га снађе још већа слабост, тако да је уз пражњење црева просуо и сву утробу из себе уз много крви, те ту и издахну. Тај заход и данас постоји, а он је иза Константиновог трга, близу мора. Сви који туда пролазе, прстом упиру ка том месту, подсећајући се каква је смрт задесила Арија. Када се прочу вест о томе, наиђе велики страх на оне око Јевсевија, а брзо се прочу глас и по граду и по империји. Тај догађај цара још више приближи к Цркви, и имао је право када је говорио да се кроз тај догађај сам Бог показао као сведок истинитости Никејске вере, и цар се веома радовао томе. (Сократ Схоластик, Историја Цркве, Шибеник 2002. стр. 49.)
[уреди] Арије изблиза
Сматрамо да је после смрти овог човека умесно да застанемо за тренутак. Не може се превидети линија која се провлачи кроз Аријев живот. После првог понижења, рашчињења у Александрији, уследила је анатема на сабору у Никеји, а напослетку, као треће, пад у канализацију. У овом контексту је скоро небитно да ли се то заиста догодило или је све то само застрашујућа пропаганда његових противника. Арије је у сваком случају морао да буде изложен још једном понижењу у сећању хришћана. У њиховим очима тонуо је све дубље док није стигао до дна. И Арија су, баш као старозаветног Јосифа, његова хришћанска браћа бацила у јаму да би из те перспективе посматрао свет. Он спада међу највеће паћенике у историји, као толико других песника. Његовим падом у канализацију изненада нестаје нимбус који се спустио на историју хришћанске догме. Није увек све текло тако идеално да су хришћани са својим мислима само лебдели над земљом, како те идеје желе да убеде човека. У тим тренуцима на неочекивани начин поново на видело излази човек, који се иначе у историји идејних сукоба једва назире. Историјска дужност захтева да се Арије извуче из канализације, у којој је морао да лежи готово хиљаду шестсто година, и не дозвољава да нас од тих настојања одврати мирис осоке који се увукао у њега. Тај човек, који је постао јеретик само зато што се самосвојно бавио Христом, заслужује да се још једном осмотри изблиза.
Када се расправља о Арију, требало би најпре говорити о његовој заслузи. Тај оклеветани хришћанин покренуо је расправу о једном од највећих проблема свих времена и поставио га са таквом жестином да се више није могао пречути. То није ситница. Уз то, Арије је за своје проблеме био егзистенцијално заинтересован, ставивши тиме до знања да није посреди само интелектуално питање. Аријанске борбе не смеју се погрешно схватати због њихових догматских формулација, већ се морају посматрати са аспекта који је Херман Кутер овако формулисао: „Све стварање догми у цркви није заправо било ништа друго него покушај да се божанска појава Исуса докучи пост фестум, пошто је људски интелект поново ступио на место Божијег духа, што наравно није било могуће друкчије него у облику неразумљивих реченица, у чијој се логичкој апсурдности, међутим, ипак сачувало сећање на то да је код Исуса посреди Бог." Проблем о коме је Арије покренуо расправу није био пуки теолошки спор који није имао везе са правим хришћанством. У тој огромној несугласици, оно живо није тек тако сахрањено испод мртвих формула. Иза одређења „сличне суштине" и „исте суштине" крије се једна од најзначајнијих одлука око којих се водила борба међу хришћанима. Посматрано изнутра, ово питање стављало је цео садржај хришћанства на коцку, јер је у крајњој линији било посреди спасење. Упркос неспретним одредницама аријанског сукоба, он се водио око вечног Христа, чија је појава попримила веома моћне размере. У старој цркви теолози су покушали да стекну потпуно јасну слику о Христу, али ниједна није потпуно могла да умири хришћанство. То је разумљиво, јер се лик Христа не може потпуно протумачити нити се икада може докучити до краја. Због тога став Арија као борца за Христа садржи заблуду и истину, које човек мора настојати да разлучи. При том треба водити рачуна да се у поставку питања не укључе каснија становишта. Савремени критичари лако погрешно схватају Арија сматрајући га претечом деистичке просвећености. Али Арије није бранио историјског Исуса од Атанасијевог метафизичког Христа. За њега се није постављало питање историјског или догматског Христа, јер је припадао византијском добу, а не 19. веку.
[уреди] Закључак
Аријева заблуда садржана је у његовој противречности, што га је навело да од Христа начини надземаљску личност, која опет, с друге стране, није била надземаљска. Арије се такође ослања на метафизичко - он је наиме знао за логос - али му је недостајала храброст за потпуну метафизику, јер га је у томе спречавала његова рационалистичка настројеност. Његово схватање је мањкаво због унутрашње противречности засноване на погрешном схватању тајне. Мистерија је непозната овом египатском теологу, па је отуда његово хришћанство површно. Арије је хтео да реши христолошки проблем полазећи од разумских претпоставки. У том настојању, које се чини увек изнова, очигледно се крије дубоко укорењена људска потреба. Али тај напор се предузима у апсолутно неодговарајућој области. Јеванђеље је по својој суштини ирационално и руга се сваком покушају подвргавања разуму. Арије није увидео немогућност логичног пута, и то је највећи недостатак његових напора, па зато његова тежња није могла довести до циља. Доказивати логичним формулацијама надлогично мора водити ка сплету противречности. А те противречности су својствене и за Аријева излагања. Аријанство је немогући покушај да се обједине супротстављене христологије Оригена и Павла из Самосате. Из тог разлога је аријански Христос остављао утисак незадовољавајућег хермафродитског бића, јер изрично мора бити означено као створење, а истовремено је наводно и творац света. Схватање Христа који није вечан, а ипак је постојао пре свег времена, чини Господа полубогом, што значи исто као и дрвено гвожђе.
Али ни ова заблуда није била само заблуда, већ је била усмерена и ка истини. Оно што је Арије говорио била је једна страна истине, па зато има право да као таква буде коначно призната. Светло истине светлело јс и за Арија, иако је исто тако мало као и други био кадар да гледа право у Сунце. У најмању руку је неопходно да се Арије означи као једна станица у христолошком процесу, која се не може једноставно негирати, већ се њена нужност мора схватити. Уз сву мањкавост Аријевог начина мишљења, не сме се погрешно схватити оправдани елемент тог схватања, који је такође постојао код тог јеретика. Арије није желео да допусти да монотеизам потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које је дирало у јединственост Бога. Арију је више било стало до питања Бога него до питања Христа. Да би очувао јединство Бога, није се устезао ни од каквог апсурда у христолошком погледу. Усрдно је заступао готово јеврејски монотеизам, али не треба сматрати да та религиозна тежња може проистећи само из веома сведеног хришћанског интереса, јер се против преувеличаног развоја христолошког процеса може такође протестовати из најдубље религиозности. Требало би само подсетити на изјаву Кристофа Блумхарта млађег, човека коме свакако нико не може оспорити најдубљу веру: „Због тога се ни ја не слажем потпуно са тим када се Исус обоготворује - то може да чини само хришћанство које Бога више не разуме и обоготворује људе. Исус је дете Божије, да, али не да бисмо добили другог Бога, већ да би снага божанског кроз Исуса потпуно ушла у људску сферу." (Ch. Blumhardt: Ihr Menschen seid Gottes, 1928, стр. 192.) То је у позитивном смислу аријански начин мишљења. Када се Исус превише уздиже у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. Оно што Христос добија на величини, губи на животности. По Арију, претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов живот, која је битна за хришћанство. Арије је пре свега желео да нагласи имитацију Христовог живота, што је захтев који се једностраним наглашавањем Христове улоге спасења радо потискује у позадину. У томе Арије има непобитно право, што се обично превиђа, и показује боље од свега осталог колико је том човеку стало до Исуса. Није исправно пренебрећи захтев за имитацију Христовог живота када се говори о Арију, јер је сматрао да догма угрожава ту вечну истину. Исту претњу открио је много касније Кјеркегор, који је у тој тачки обављао сличну улогу као Арије: „Догмама су се обезбеђивали од свега што би се са извесном истином могло назвати хришћанским узором." (Kierkegaard: Angriff auf die Christenheit, 1896, стр. 269.) Будући да се у Аријевим излагањима заблуда показала као пут ка истини, његови напори нису остали без одјека. Непријатељи јеретика преварили су се када су у његовој неочекиваној смрти видели Божију казну. Аријанци тиме нипошто нису изгубили углед, а борба се наставила несмањеном жестином. Она није била везана за личност Арија, јер је он само покренуо то питање. У овом контексту се наставак историје аријанства, Koje су његови противници неправично представљали као лоше замаскирано паганство, не може детаљније пратити. Али, аријанство нипошто није било само мала секта, јер је захваљујући царевој наклоности прерасла у велику цркву која се издавала као једина истинита. Неугодна особеност аријанског хришћанства била је спремност да се подреди држави. Аријанство је постало прво хришћанско веровање прeобраћених Германа. Епископ Улфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Турса, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт докaз лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако." Коначна пропаст аријанства у историји не сме се представљати поједностављено као победа истине над заблудом или као последица антихришћанске одлуке. Такво схватање одавало би историју теологије засновану на кратковидој аргументацији, склону да погрешно схвата историјску тајну, коју човек није кадар да осветли, јер излази ван његових граница.
