Јован Илић
Из пројекта Википедија
ЈОВАН ИЛИЋ (1824—1901)
[уреди] Биографија
Рођен је 1824 год. у Београду. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. По завршеним студијама постаје нижи административни чиновник, а потом гимназијски наставник. Учествовао је у народном покрету 1848 као добровољац и у раду светоандрејске скупштине. По повратку кнеза Милоша на престо, постао је члан Великог суда, кратко време министар правде и напослетку државни саветник. Умро је 1901 год. у Београду.
[уреди] Књижевни рад и критички осврт
Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.
Прва збирка његових песама испевана је у духу псевдокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама: Дахире. У тим песмама има топлине, искрености и вешто уобличеног источњачког декора, али су данас неразумљиве и неприступачне, поглавито због језика (у њима има читавих строфа на турском).
Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.
Јован Илић најбоље претставља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.
