Чулни органи
Из пројекта Википедија
У састав чула кичмењака улазе три типа чулних елемената:
1. примарне чулне ћелије – настају прве у еволуцији на површини тела; имају способност примања и преношења надражаја; задржале су се у чулу вида и мириса код кичмењака;
2. слободни нервни завршеци – ћелије које леже дубље испод површине тела и са њом су у вези преко наставака;
3. секундарне чулне ћелије – имају само способност примања, а не и преношења надражаја; присутне су у већини чула кичмењака.
Према врсти дражи коју примају чула се деле на: 1. механичка – примају дражи додира, притиска а такође и звучне и друге таласе; 2. хемијска – примају дражи различитих хемијских материја у гасовитом и течном стању; 3. оптичка – примају светлосне дражи, чуло вида
Садржај |
[уреди] Механичка чула
* тактилни органи (чуло додира) – најраспрострањеније и еволутивно најстарије чуло; примају дражи из спољашње средине и унутрашњих органа; представљени су или слободним нервним завршецима или секундарним чулним ћелијама; код кичмењака постоје тактилна телашца која реагују на притисак, температуру, бол;
- бочни органи – код водених кичмењака; налазе се на глави и дуж бочних линија тела; примају надражаје покрета и струјања воде, помоћу њих се орјентишу у кретању кроз воду (заобилажење предмета);
- инфундибуларни орган – постоји код амфиоксуса и риба; налази се на доњој страни међумозга; служи за орјентацију риба у погледу дубине воде;
- статички (равнотежни) и слушни органи – обједињени су у заједнички стато-акустички апарат
[уреди] Органи чула слуха и равнотеже
Смештени су у унутрашњем уху. У њему се налазе полукружни каналићи (чуло равнотеже) и пуж (чуло слуха). Полукружни каналићи и пуж су утопљени у течности (перилимфа) и испуњени су течношћу (ендолимфа). У ендолимфи полукружних каналића су кристали калцијум-карбоната који надражују чулне ћелије. У пужу је смештен Кортијев орган чије чулне ћелије примају треперења перилимфе.
Код гмизаваца, птица и сисара су се развили и помоћни делови који примају и преносе звучна треперења – спољашње и средње ухо. Спољашње ухо се састоји од ушне шкољке и спољашњег слушног канала који се завршава бубном опном. Средње ухо обухвата бубну дупљу са бубном опном и три слушне кошчице. Чекић (malleus) је причвршћен за бубну опну, а за њега је покретно везан наковањ (incus). Између средњег и унутрашњег уха је овално окно на које належе узенгија (stapes). Звучна треперења изазивају треперења бубне опне, па се преко слушних кошчица и овалног окна преносе на перилимфу.
[уреди] Чуло вида
Очи кичмењака припадају мехурастом типу и могу бити:
- непарне очи – има их мали број кичмењака и то као темено (колоусте, неке рибе и гуштери) и пинеално око (код колоуста, а код осталих кичмењака је претворено у епифизу);
- парне очи.
[уреди] Парне очи
Изграђене су по типу затвореног очног мехура (очна јабучица). Очна јабучица обавијена је са три опне:
1. беоњачом – спољашња опна,која на предњем крају образује провидну рожњачу;
2. судовњачом – богата крвним судовима; на предњем крају образује дужицу (различито обојена) која на средини има отвор – зеницу; иза дужице лежи очно сочиво;
3. мрежњачом (ретина) –унутрашња опна; она је најсложенији део ока; у њој се налазе чулне ћелије:
- штапићи – одговорни за разликовање светлости и таме; код сисара су бројнији од чепића;
- чепићи – одговорни за уочавање боја и детаља предмета; највише их има у средини мрежњаче (на линији која пролази кроз центар ока) на месту које се зове жута мрља – место најоштријег вида.
На месту где очни нерв излази из ока нема чулних елемената па се то место назива слепа мрља.
[уреди] Хемијска чула
Припадају им чуло мириса и укуса.
[уреди] Чуло мириса (олфактивни органи)
Смештено је у парним носним (мирисним) јамама. Код копнених кичмењака мирисне јаме добијају и функцију спровођења ваздуха до плућа, па се образује носно-ждрелни канал који повезује мирисне органе са усном дупљом.
[уреди] Чуло укуса
Представљено је групама секундарних чулних ћелија које заједно са потпорним ћелијама образују тзв. густативне квржице. Код риба су ове квржице распоређене по усној дупљи, ждрелу па чак и у кожи на површини тела. Код сувоземних кичмењака налазе се само на језику и непцима, а код сисара само на језику.
Постоје 4 основна осећаја укуса:
- сланог,
- слатког,
- горког и
- киселог.
Највећа осетљивост за поједине надражаје везана је за одређене зоне језика – врхом језика се осећа слатко, а задњим крајем горко итд.
