Теодора (супруга Јустинијана I)
Из пројекта Википедија
Теодора (рођ. око 500. - умрла 28. јуна 548. год.) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његов најближи саветник и сарадник преко двадесет година. Ипак, захваљујући Прокопијевој Тајној историји Теодора је превасходно остала упамћена као куртизана која се узнела до царског трона.
Садржај |
[уреди] Грешна младост
О Теодориној години рођења и пореклу може се само нагађати. У науци се обично узима да је била петнаестак година млађа од супруга Јустинијана, дакле рођена је око 500. године. Царичина породица била је, по традицији коју је васељенски патријарх Нићифор Калист (806-15) забележио у 9. веку, пореклом са Кипра. Међутим, различити извори настали после 6. века, бележе као Теодорин завичај Александрију и малоазијску област Пафлагонију, а међу модерним историчарима и Константинопољ улази у списак. Највећи број података о Теодориној младости пружа већ поменута Тајна историја. По малициозном Прокопију, Теодора је потицала из најнижег сталежа, сталежа који су чинили циркуски забављачи, уличарке и ослобођени робови. Почетком 6. века такви људи су сматрани трајно обележени ниским пореклом и проказаним занимањима толико да им је ускраћиван приступ црквама и све до самрти свете тајне крштења и причешћа. По Тајној историји, Теодорин отац Акакије био је чувар медведа за рачун деме Зелених на цариградском хиподрому. Прерано је умро и оставио удовицу, бившу забављачицу чије нам име није забележено, са три ћерке од којих је најстарија, Комито, тек напунила седам година. У покушају да задржи место чувара медведа у породици мајка се брзо преудала, а затим је све три ћеркице, Комито, Теодору и Анастасију, извела пред руљу Зелених покушавајући да гане њихове поглаваре. Међутим, девојчице су исмејане, положај чувара медведа је препуштен особи са најдубљим џепом, а Теодора је временом постала заклети непријатељ Зелених. Најзад, Плави су се смиловали на сиротице и Теодорин очух је постављен за њиховог чувара звери. Да би издржавала породицу мајка је своје ћерке брзо увела у забављачки посао и у његове добре и лоше стране. Теодора је стасала уз старију сестру Комито и већ као девојчица се прославила као пантомимичарка. Када је одрасла наступала је готово нага као пантомимичарка у скарадној представи инспирисаној старогрчким митом о Леди и лабуду. Прокопије додаје да је исто тако била позната и као проститутка високог ранга. У младости добила је ћеркицу, а касније и сина по имену Јован, а у неколико наврата је и прекидала трудноћу. Најзад, постала је љубавница Хекебола, намесника Пентапоља у данашњој Либији (вероватно око 520.), али се са њим бурно растала. Преостало јој је да се на све начине домогне Цариграда. Прво је отишла у Александрију, где је наставила са најстаријим занатом на свету, али је у египатској метрополи вероватно упознала и монофизитско учење и његове проповеднике, подвижнике и светитеље. У Александрији је тако оставила стари живот блуднице иза себе, а у Антиохији у Сирији се десио други важан преокрет. Упознала је извесну плесачицу у служби Плавих, Македонију, која је у исто време била и достављач у служби царске тајне полиције. Македонија је изгледа врбовала Теодору и затим је у Цариграду упознала са шефом тајних служби Петром Сабатијем, будућим Јустинијаном, сестрићем цара Јустина I и великим покровитељем деме Плавих. У време када је упознала Јустинијана, Теодора је у једној цариградској уџерици водила частан и сиромашан живот преље.
[уреди] Августа
Теодорина прошлост и порекло нису били тајна у Цариграду. Јустинијан је изгледа искрено заволео Теодору, али је стари закон Константина I онемогућавао особама из сенаторског сталежа да ступе у брак са бившим глумицама и робињама које су законски биле дефинисане као "жене без части". Поред тога, и супруга цара Јустина, строга Еуфемија оштро се противила Јустинијановој женидби. Међутим, стара царица је умрла 524. године и Константинов закон је укинут 525. године. Теодора се убрзо затим удала за Јустинијана са којим је већ живела у цариградској Хормиздиној палати. Када се Јустиново здравље бесповратно погоршало, стари цар је 1. априла 527. крунисао Јустинијана и Теодору. Јустин је преминуо 1. августа исте године а Јустинијан је постао нови август.
Након што јој је муж крунисан, Теодора је добила титулу августе, уобичајну за царске супруге и сестре. Сама титула је била симболична, али у време царева слабих личности, попут Аркадија или Теодосија II, царице су преузимале важну улогу у политици, администрацији и верским пословима. Сада су се на престолу нашле две амбициозне и властољубиве особе, често супростављених погледа по многим питањима, али исто тако и пуне обостраног поштовања. Као царев саветник, Теодора је била драгоцена пре свега из два разлога. Познавала је начин живота и размишљања цариградске светине, најнижих слојева престонице. Са друге стране, још пре 527. постала је заштитник монофизита, следбеника јеретичког учења осуђеног 451. у Халкедону на Четвртом васељенском сабору. Јустин I је покренуо прогон монофизита у источним провинцијама, док је његов наследник Јустинијан, иако убеђени присталица православља, прижељкивао компромис. Као доброчинитељ монофизита Теодора је имала важну улогу у одржавању крхке равнотеже и омекшавању царске политике.
По ступању на престо, Теодора, ћерка забављача и супруга потомка балканских сељака, осетила је непријатељство и презир старе престоничке аристократије. Међутим, ни по успону до царске круне, није заборавила своје старе пријатеље. Сестру Комито богато је удала за војсковођу Сита, а стару пријатељицу Антонину за будућег освајача Вандалске краљевине Велизара. Међу Теодорине верне сараднике спадао је и евнух Нарзес, надзорник царске ложнице. Ипак, царица је имала и неколико противника, пре свих Јована Кападокијског, способног и бескрупулозног Јустинијановог "министра финансија", човека који се није устручавао да све каже царском пару у лице. Поред тога, Теодора није имала поверења у људе који су имали огромно богатство, утицај и славу попут Јована Кападокијског, Велизара и војсковође Германа, Јустинијановог брата од тетке.
На цариградском двору Теодора је увела врло строг и крут церемонијал. Јустинијан је ценио њен савет и изгледа да ју је третирао као свог савладара. У новели 51 из 535. Теодора је названа : "нашом најпобожнијом супругом коју нам је даровао Бог". Великодостојници су по ступању на дужност полагали заклетву верности августу и августи. Јустинијан је био велики законодавац и неколико закона које су у његово време били донесени у циљу заштите жена можда су управо били инспирисани од стране његове супруге. Глумице које су напустиле сцену нису могле бите силом задржаване, жене су добиле право да поседују и наслеђују имовину, а будући мужеви су морали да обезбеде својим невестама дар у висини вредности њиховох мираза. Закон из 535. забранио је проституцију у Цариграду, трговину женама и протерао је подводаче из града. Сама царица је подигла на азијској обали Босфора манастир назван Покајање у коме су бивше проститутке живеле као монахиње.
[уреди] Дворске интриге
Још у време првих година брака, Теодора је родила Јустинијану ћеркицу, али је дете убрзо преминуло. Изгледа да је царица у прво време редовно обилазила бање у Битинији, али ипак није успевала да Јустинијану роди децу. Царичин положај на двору ипак се учврстио након устанка "Ника" (13.-18. јануара) 532. у Цариграду. Пошто су удружене деме Зелених и Плавих заузеле кључне положаје у Цариграду и пошто су побуњеници извикали за цара сестрића Анастасија I, Јустинијан је у присуству својих најближих саветника 17. јануара наредио да се двор евакуише у Хераклеју. Када су мушкарци заћутали, Теодора се обратила окупљенима:
"Да ли жена трeба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди расправљати. У тренутцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико може. Ја мислим да сада не треба бежати, чак иако нам бекство донесе сигурност. Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура, нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу! А ако ти желиш да се спасеш, о Царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом а ту су и бродови. Али, ипак упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би трампио такву сигурност за смрт. А што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан покров."
(Прокопије, Историја Јустинијанових ратова, I 24, 33-37, превод са енглеског;)
После ових речи, прво су се пренуле војсковође Велизар и Мунд који су разрадили план обрачуна са побуњеницима. Наредног дана, 18. јануара малобројна али одлучна царска војска се на хиподрому сурово обрачунала са побуњеницима и наводно масакрирала 30 000 људи. Јустинијанов режим најзад је учвршћен а заједно са њим и шачица оних који су подржавали Јустинијана у најтежим часовима. Испред свих царица Теодора, поуздан пријатељ и одан савезник, али и неумољив непријатељ.
У наредним годинама показало се да је царица више него способна да на двору, престоници и у држави води сопствену политику. Теодора је наводно држала под својом контролом читаву мрежу доушника и шпијуна, батинаша и тајних тамница. Добро је пазила да одржи свој недодирљиви положај и увећа моћ своје породице и својих најближих сарадника. Када је остроготска краљица Амаласвинта почетком 534. године договорила са Јустинијаном да се склони у Драч и одатле затражи да царска војска помогне обнову њене власти у Италији, Теодора је наводно полудела од љубоморе. Амаласвинта је била позната као образована и шармантна лепотица уз све то племенитог порекла. Најзад, краљичин савладар Теодат ју је збацио и заточио, а Јустинијан је послао свог емисара да затражи ослобађање Амаласвинте. Међутим, по Прокопију, дипломати је стигла и Теодорина порука Теодату да слободно уклони Амаласвинту и да Јустинијан у том случају ништа неће предузети. Било како било, Амаласвинта је погубљена, а дуги Готски рат (532.-552.) који је наступио је неизмерно коштао Царство.
Теодора је у још неколико наврата демонстрирала своју моћ која је изгледа била на врхунцу почетком пете деценије 6. века. Највеће ривале свога мужа царица је видела у преторијанском префекту Истока Јовану Кападокијском и великом војсковођи Велизару. У неколико наврата покушавала је да утиче на цара да смени Јована, али је Јустинијан, иако свестан царских амбиција свог министра, остао убеђен у његову лојалност. Ипак, у пролеће 541. Антонина, Теодорин поверљиви агент, се приближила Јовановој ћеркици Еуфемији и испричала јој да се Велизар, у то време на источној граници Царства, спрема да свргне цара само уколико би добио подршку престоничких великодостојника. Јован се полакомио и, и поред царевог тајног упозорења,отишао на састанак са Антонином у Халкедон. Када је отворено изрекао своје тежње да се зацари, Јован је ухапшен од стране Нарзеса, али је успео да побегне у Цариград и затражи склониште у цркви. Прокопије бележи да је Јован Кападокијски отишао право цару био би спашен, али сада је Теодора најзад доказала Јустинијану превратничку ћуд његовог министра. Јован Кападокијски је лишен највећег дела свог иметка и послат у прогонство. Надживео је Теодору и пред крај живота се вратио у Константинопољ, али се више никада није приближио цару.
Убрзо је царица узвратила услугу Антонини. Велизар је најзад на источном фронту спознао да га је Антонина годинама варала и то са његовим посинком Теодосијем. Са друге стране, Антонинин рођени син Фотије је стао уз свог поочима Велизара. Фотије је заточио Теодосија у једној киликијској тврђави, а Велизар је приликом првог сусрета ставио своју неверну жену под стражу. Сада се у породичну драму умешала Теодора. Њени људи су прво утамничили Фотија и његове пријатеље и подвргли их бичевању, а затим су ослободили Теодосија. Привлачни младић је затим живео под Теодорином заштитом у палати и ту је имао прилике да виђа Антонину. Велизар је у току зиме позван у Цариград и натеран на помирење са супругом. Фотије је пак после три године побегао из Теодорине тамнице и затим је отпутовао право у Јерусалем и примио монашки завет. Једино је тако могао бити безбедан од свеприсутне царице.
Најзад, у лето 542. у Цариград је преко Египта и Сирије стигла страшна епидемија бубонске куге. Око 300 000 људи је умрло у престоници и сам цар се тешко разболео. Теодора је највероватније преузела сву власт у своје руке. Јустинијанов опоравак био је једина нада за Теодорин опстанак. Генерали на истоку царства већ су почели већати о новом избору цара. До Теодоре је стигла вест да су Велизар и други важан војсковоћа, Буз, изјавили да неће прихватити цара који би био именован у Цариграду, дакле под Теодориним утицајем и без њиховог пристанка. Обојица су убрзо позвани у Константинов град. Буз је лишен свих почасти и притворен на две године у Теодорину тајну тамницу у којој је од тмине изгубио вид. Популарном Велизару је одузето његово богатство и лична гарда и остављен је у уверењу да сваког дана може да очекује ликвидаторе. Најзад, када се Јустинијан опоравио 543. Велизару су враћена пређашња овлашћења и имовина, али му је Теодора ставила до знања да је преживео само захваљујући молбама своје презрене супруге Антонине. Штавише, помирење је прослављено веридбом Велизарове једине ћерке Јоване и Теодориног унука Анастасија. Царичина освета је тиме била потпуна пошто се надала да ће тако огромно Велизарево богатство прећи у руке њене породице.
[уреди] Верска политика
Као заштитник присталица монофизитског учења Теодора се показала већ пре удаје за Јустинијана. Када је Јустин I протерао педесетак монофизитских епископа 521. године, Теодора је примила њихову делегацију и већ 523. преко Јустинијана убедила старог цара да дозволи одлазак протераних у монофизитски Египат. Са друге стране, у званичним приликама царица је исказивала дужно поштовање вођама православне струје нпр св. Сави Освећеном приликом његове посете Цариграду 531. године. Том приликом је замолила светитеља да се моли за њено потомство, али ју је монах одбио страхујући од појаве новог Анастасија на царском трону.
Исте 531. године Јустинијан је из политичких разлога, желећи мир у источним провинцијама пред одлазак главнине војске на Запад, обуставио прогон монофизита. Рачуна се да је након тога око пет стотина монофизитских монаха, бивших епископа и митрополита и подвижника похрлило у Цариград. Теодора је једну од царских палата, Хормиздину палату, претворила у склониште за монофизите, али је у исто време омогућила свом супругу да надзире кретање и намере монофизитских првака. Ипак, и поред свих мера предострожности, утицај монофизита се осећао у престоници, нарочито после доласка некадашњег патријарха Антиохије, вештог теолога Севера из Созопоља. Север је изгледа придобио на своју страну цариградског патријарха Антима I (535.-536.), али је и сам Антим убрзо смењен интервенцијом папе Агапета I зарад Јустинијанових интереса у Италији. Север се убрзо вратио у Египат и Теодорина победа се показала привременом. Цариградски патријашиски трон заузео је Мена, Агапетов изабраник, али је права борба вођена за место александријског патријарха. Јустинијан је по први пут применио силу и протерао умереног монофизиту Теодосија I у Тракију а столицу св. Марка је поверио монаху Павлу.
Међутим, Теодора је била упорна и обезбедила је у својој палати склониште за Антима и доцније Теодосија који је безбедно живео у Цариграду све до своје смрти 567. године. Јустинијан се надао теолошком решењу, а Теодора је изгледа почела да подржава стварање паралелне монофизитске црквене хијерархије. Јовану, епископу египатског Хефестопоља, царица је пружила заштиту, а затим и алиби како би му било омогућено да напусти кућни притвор и крене у посвећивање монофизитских свештеника по истоку царства. Са друге стране, царица је покушала да натера папство на попуштање и то у веома критичном тренутку. Папа Силверије је 9. децембра 536. отворио капије Рима византијској војсци, али када су Остроготи опсели град, Теодора је преко Антонине убедила Велизара да папа тајно одржава везе са Готима. Невољни Велизар је свргнуо Силверија, натерао га да се повуче у монаштво и 25. маја 537. омогућио долазак Вигилија на место наследника св. Петра. Вигилије је изгледа обећао царици да ће рехабилитовати анатемисаног Антима, али када је постао папа није показао жељу да сарађује.
Прилике на Истоку ишле су сада на руку монофизитима пошто су Персијанци страховито опљачкали Антиохију 540. године, док се патријарх Ефрем, ватрени присталица православља, дао у бекство. Престиж Царства на истоку, али и православља су тешко погођени. Наредне 541. године Цариград је посетио емир Гасанида, арабљанског племенског савеза који је чувао византијску пустињску границу у Сирији. Емир је затражио монофизитског епископа за свој народ и Теодора је обезбедила да Теодосије посвети Јакова Варадеја за номиналног епископа Едесе. Јаков је своју мисију почео 543. године, након што је куга протутњала источним провинцијама, и посветио је на десетине монофизитских свештеника и епископа широм Истока. Тиме је монофизитизам на истоку Царства поново оживео, а убрзо се Теодори пружила шанса да се освети и Вигилију. Јустинијан је, тражећи теолошки компромис, 544. затражио од патријарха да осуде Три поглавља, а када је Вигилије пружио отпор, цар је наредио његово хапшење. Царски војници су га практично киднаповали из Рима новембра 545. године, а у Цариград папа је најзад стигао 25. јануара 547. године. И поред дирљивог дочека који му је приредио цар, Вигилије је тајно приморан да потпише осуду Tри поглавља и анатемише сада јогунастог патријарха Цариграда Мену. Може се рећи да је пораз папе Вигилија био и последња победа царице Теодоре која је умрла 28. јуна 548. године, највероватније од рака. Наводно је на самрти заклела Јустинијана да настави са заштитом монофизита.
[уреди] Епилог
Теодорина смрт задесила је цариградски двор у веома тешком тренутку пошто су Тотила и његови Остроготи преузели иницијативу у Италији, а теолошки сукоби у источним провинцијама су се и даље распламсавали. Јустинијан се ипак прибрао после неког времена и наставио борбу за јединство и величину Царства све до своје смрти 565. године. Теодора је сахрањена у гробници коју је њен супруг подигао за њих двоје а која се налаѕила у близини цркве св. Апостола у Цариграду. Када је 559. године цар славио тријумф над Котригурским Хунима, читава поворка је застала недалеко од царичине гробнице коју је Јустинијан пешке обишао како би упалио свећу и помолио се на њеном гробу.
Теодора је код својих савременика инспирисала противуречна осећања. У монофизитској традицији остала је упамћена као велика добротворка и најпобожнија владарка. Учвршћивање коптске цркве у Египту и јаковитске у Сирији и Месопотамији билo је делимично и њена заслуга. Подељеност међу хришћанима у источним провинцијама Царства олакшаће персијска и исламска освајања тих крајева почетком 7. века. Са друге стране, Теодора је за конзервативце попут Прокопија била неопростиво амбициозна, смела и независна жена. Ипак, њена моћ лежала је у власти њеног супруга, тако да Теодора није у правом смислу речи била владатрка попут птолемејских краљица или каснијих руских царица или краљица у данашњој Европи. Јустинијан је ипак имао пуно поштовања и разумевања за своју супругу, али и стрпљења за њене потезе који су пркосили његовим политичким погледима.
У Историји Јустинијанових ратова Прокопије описује Теодору као жену велике лепоте. Бележи и да је своју лепоту одржавала дугим сном и топлим купкама насупрот свом супругу који је водио прилично аскетски начин живота. Теодорин портрет у цркви Сан Витале у Равени приказује је као ситну жену бледог тена и великих очију.
Најтрајнија заоставштина царице Теодоре били су њени рођаци којима је у Цариграду обезбедила велико богатство и важне положаје. Истина, Антонина, дотада лојална Теодори, је раставила своју ћерку Јовану и царичиног унука Анастасија и тако сачувала Велизарово богатство. Мећутим, Теодорина породица ће и даље имати доминантну улогу на цариградском двору у личности царичине сестричине Софије, ћерке Комито и војсковође Сита. Софија је удата за Јустинијановог сестрића Јустина II и доцније ће обезбедити свом мужу византијски престо. Софија ће све до своје смрти 602. године имати утицај и моћ какву њена тетка Теодора никада није.
