Суперпроводност
Из пројекта Википедија
Суперпроводност је феномен који се појављује код одређених материјала на ниским температурама, и карактерише га потпуно одсуство електричног отпора и пригушивање унутрашњег магнетног поља (Мајснеров ефекат).
Суперпроводност се појављује код разних материјала, укључујући и просте елементе попут калаја и алуминијума, разне маталне легуре, неке високо-"допиране" полупроводнике, и одређена керамичка једињења која садрже степен атома бакра и кисеоника. Друга врста једињења, позната као купрати, су високотемпературни суперпроводници. Суперпроводност се не појављује код племенитих метала попут злата и сребра, нити код феромагнетних метала попут гвожђа (мада гвожђе може да се претворити у суперпроводник ако се подвргне врло високим притисцима).
Код конвенционалних суперпроводника, суперпроводност је изазвана силом привлачења између одређених проводних електрона која потиче од размене фотона, што проузрокује да ток проводних електрона ствара "стање" суперфлуида састављено од повезаних парова електрона. Такође постоји и класа материјала, позната као неконвенционални суперпроводници, код које се јавља суперпроводност, али чија су физичка својства у супротности са теоријом конвенционалних суперпроводника. Наиме, такозвани високотемпературни суперпроводници "функционишу" на температурама далеко вишим него што би то било могуће по конвенционалној теорији (ипак, ова температура је још увек далеко испод собне температуре.) Тренутно не постоји целовита теорија високотемпературне суперпроводности.
Једна од могућих користи суперпроводника је та што би помоћу њих било могуће да се електрична енергија чува дуго времена, практично без утрошака. Ипак да би се суперпроводници користили у пракси, потребно је да "функционишу" на температурама приближним собним (иначе би их утрошак енергије за хлађење учинио непрактичним). Зато већ дуги низ година научници раде на стварању суперпроводника који раде на све вишим температурама.
