Свештеник
Из пројекта Википедија
ПРЕЗВИТЕР (гр. πρεσβυτερος, лат. presbiter, свештеник, старешина, старац, презвитер, свештенички чин): Служитељ другог степена свештенства, мада је раније појам кружио у многоструким значењима. Нпр., Св. Апостол Петар назива себе "презвитером" и "сведоком" Христових страдања (1 Петр. 5,15). Презвитер овде означава пастира или старешину Цркве, а Исус Христос сам назван је Великим Пастиром. И Св. Апостол Јован назива себе "презвитером" (2 Јн. 1,1), такође у смислу пастира или старешине општина у Малој Азији.
У (Дела 11,30) каже се да су Павле и Варнава донели помоћ из Антиохије за презвитере у Јерусалиму. Свети Јаков, за кога се зна да је био Епископ у Јерусалиму, сусреће Павла сазвавши све презвитере-свештенике из града (Дела 21,5). Такође, Свети Јаков саветује хришћанима да позову презвитере Цркве да се моле за болеснике (Јак. 4,14). Из ових текстова произлази да се реч πρεσβυτεροι, односи на служитеље другога степена свештенства јер у Јерусалиму само Свети Јаков беше старешина - Епископ, а ђакони нису могли примити дарове. Исти закључак происходи и из других места Новог Завета. Сем тога, Свети Павле и Варнава, на својим апостолским путовањима по Малој Азији, хиротонисали су презвитере-свештенике за све тамошње хришћанске заједнице (Дела 14,23). Важно је запамтити и то да су свештеници одређивани свештеним чином полагања руку. Наравно, под презвитерима овде се не мисли на епископе, пошто заједнице у Малој Азији беху веома мале.
Свети Лука напомиње и то да је Свети Павле позвао из Ефеса у Милет презвитере Цркве (Дела 20,17). У истој глави (стих 28), ови презвитери се називају Епископима: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". У овом типичном случају, два термина, два појма - πρεσβυτεροι, и επισκοποι - указују на исти јерархијски степен, а како у Црквама у Ефесу и Милету не постојаху Епископи, овде је реч о служитељима другога степена, дакле о свештеницима.
[уреди] Улога и служба свештеника-презвитера
У вези са овим питањем веома се често губи из вида разлика између организовања јудејске синагоге и организовања првих хришћанских заједница. У јудејској синагоги група стараца искључиво се бавила питањем уређења и управљања, док су богослужење у правоме смислу водили чланови свештеничке класе. Старешине су заступали интересе заједнице а књижевници тумачили Закон, али они нису водили богослужење у синагоги или у храму нити су пак имали пастирске обавезе, будући да је то било одређено свештеничкој класи.
Свештеници-презвитери у хришћанским заједницама одређени су за:
- Пастире Духом Светим (Дела 20,28), имају пастирску улогу (2 Петр. 5,1-2)
- Моле се и помазују болеснике (Јак. 5, 14-15)
- Проповедају и поучавају (1 Тим. 5,7,17)
- Брину се и руководе заједницом (Рим. 11,8; 1 Сол. 5,12-13)
- Упућују верне у духовноме животу (Јевр. 13,7, 17,24)
Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они Богу приносе хвалу, богопоштовање, молитве верних (Откр. 5,8). У виђењу Светог Апостола Јована, 24 презвитера (број 24 прасликује 24 свештеничка реда у Староме Завету - 1 Днев. 24,1-9):
- Стоје пред Богом
- Метанишу и клањају се
- Певају песме славе (Откр. 4,4,9,10)
- Приносе клањање и благодарност Богу (Откр. 11,16-17) кличући: "Амин, Алилуја" (Откр. 19,4)
Према томе, свештеници су примили власт од Апостола а држе је у Цркви вршећи свештеничку и пастирску дужност. Дидахи (15,1-2) јасно потврђује да је посебна дужност свештеника учитељска служба.
У почетку презвитерска служба претежно се јавља у јудејскохришћанским општинама (Дела 11,30), где је истоветна са службом Епископа у заједницама које су формиране од хришћана произашлих из јелинства. Почетком II века, два степена свештенства разликују се како по имену тако и по функцији. За Светога Игњатија, презвитери представљају Апостоле, док је Епископ слика Оца. По Светом Иринеју, епископа окружује сабор презвитера, а и он сам је један од презвитера. Као и Епископ, колегијум презвитера чини део структуре помесне Цркве. Почевши са постапостолском епохом, кад се хришћанство раширило ван великих градова, Епископ је хиротнијом слао као своје "представнике" неке од својих презвитера. Тако се појављује парохија презвитерског типа, која више не поседује све јерархијске степене нужне и конституитивне једној помесној Цркви епископског типа (Епархија), у којој су презвитери имали улогу саслужитеља, помагали су, дакле, епископу око престола у олтару (συωθρονον уп. 1 Тим. 4,14).
Презвитере хиротонише Епископ за одређену парохију и они имају потпуну пастирску одговорност. Презвитер прима Антиминс од Епископа Епархије, чије име помиње на Литургији. У ствари, он служи у име Епископа. Он је свештенослужитељ (литург), онај ко приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1 Тим. 4,13), води, дакле, верни народ ка Христу. Што се тиче дужности да поучава, Св. Јован Златоусти вели да не постоји велика разлика између презвитера и Епископа, зато што први по самој њиховој служби имају обавезу да проповедају науку (1 Тим. 5,17). Једина разлика међу двема службама јесте моћ хиротоније, која искључиво припада Епископима (Омилија 11. на 1 Тим.). Канони (58. апостолски и 19. - Шестог Васељенског Сабора) предвиђају обавезу презвитера да поучавају свакодневно, а особито Недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.
