Свети римски цар
Из пројекта Википедија
Свети римски цар је био владар Светог Римског Царства, које је било претходник многих држава у централној Европи од X века до 1806.
Терминологија је донекле збуњујућа. Сматра се да је титула цара прешла од Римљана на Франке 800. када је папа крунисао Карла Великог. После поделе Франачке Верденским споразумом 843. титула цара је остала у средњем Лотаревом делу, а касније прелази 962. на краља Немачке Отона I Великог.
У почетку се цар називао Imperator Augustus. Титула под именом „Свети Римски Цар“ почиње се користити у каснијим вековима. До 1508. краљ је био биран од стране кнежева-изборника (електора), а цар је постајао тек кад би га папа крунисао у Риму. Он би истовремено остајао и краљ. Титула цара је имала и религиозне конотације, тј. цар је требао штитити цркву. Цар је морао бити искључиво католик и мушкарац. Између цара и папе није било јасног односа, који је довео до сукоба немачких царева и папа у борби за инвеституру, током XI века.
Избор цара зависио је од мноштва фактора. Били би изабрани, али ипак је постојао степен наслеђивања те титуле, тако да су постојале династије. Неки сматрају да су кнежеви-изборници били ту само у случају када није јасно ко је наследник. У таквим случајевима би пресудили, а у осталим случајевима би једноставно само формално потврдили наследника.
Ипак избор цара је створио један нови проблем. Кандидат се додворавао кнежевима изборницима пре избора, па је правио бројне концесије, које би ометале његову каснију власт. То је доводило до смањивања централизације. Златном Булом је одређено да буде 7 кнежева-изборника (4 световна и 3 духовна ) и тако је било од 1356. до 1623. После тридесетогодишњег рата има више кнежева-изборника.
После 1438. цареви су потицали из династије Хабсбург. Постојао је само један изузетак. После 1556. краљ би узео титулу цара и није више ишао у Рим на крунисање.
