Рогожарски Р-100
Из пројекта Википедија
| Рогожарски Р-100 | ||
|---|---|---|
|
|
||
| Опис | ||
| Улога | Авион за прелазну и борбену обуку | |
| Посада | 2, ученик, наставник | |
| Први лет | 1938 | |
| Димензије | ||
| Дужина: | 7.35 m | |
| Размах крила: | 10.20 m | |
| Висина: | 3.00 m | |
| Површина крила: | 20.56 m² | |
| Масе | ||
| Празан: | 1024 kg | |
| Максимална полетна: | 1326 kg | |
| Оптерећење крила: | kg/m² | |
| Перформансе | ||
| Максимална брзина: | 251 km/h | |
| Минималн брзина: | 101 km/h | |
| Долет: | 473 km | |
| Дужина полетања: | 96 m | |
| Дужина слетања: | 473 m | |
| Погонска Група | ||
| Мотор: | Gnôme-Rhône K7 (336 kW/450 PS) | |
| Елиса: | Дрвена, непромењивог корака | |
| Снага/Маса: | 0.253 kW/kg | |
| Наоружање | ||
| Синхронизован митраљез: | Дарне калибра 7,7 мм | |
| Бомбе: | 1 испод трупа, 90-100 kg | |
На основу добрих искустава са двоседим школским авионом Рогожарски ПВТ, фабика Рогожарски је добила прилику за даљи развој. Команда ваздухопловства Краљевине Југославије је почетком 1937 године упутила захтев за пројекат новог авиона за завршно школовање пилота пре преласка на ловачке авионе.
Конструктори су као основу узели ПВТ и онда су смањили размах и површину крила, уградили НАЦА прстена око мотора, као и низ других мањих аеродинамичких побољшања и уз исти мотор су добили бржи и покретљивији авион.
Прототип је завршен до половине 1938 године. Испитивања прототипа су извршена у фабрици Рогожарски и у Ваздухопловној опитној групи, а затим у ловачкој школи. Р-100 је у основи био веома сличне конструкције као и ПВТ. Висококрилац са дрвеним крилом подупртим упорницама и ослоњеним на труп преко пирамиде од челичних цеви. Труп је био елипсастог пресека, пресвучен лепенком. Резервоар горива је од 158 литара је био уграђен у тежишту. Пилотска кабина је била опремљена стандардним инструментима. Мотор је био Гноме&Рхоне, К-7 звездасти са 7 цилиндара, од 420 КС. Био је опремљен карбуратором за леђни лет. Мотор је израђиван у земљи по лиценци.
Крајем 1938 године је наручена прва серија од 15 авиона који су испоручени марта 1939 године. Укључени су у састав Ловачке школе у Нишу. Друга серија од десет авиона наручена је касније у току 1939 године. Ова серија је била опремљени једним митраљезом Дарне калибра 7,7 мм пошто су били намењени за потребе Школе гађања у Белој Цркви.
Непосредно пред почетак Другог светског рата један део авиона Р-100 је распоређен у ловачке пукове где су служили за дообуку резервних пилота на ловачке авионе. У априлском рату углавном су послужили за одржавање веза. Део је уништен, углавном на земљи од стране противника или властитих посада, а део је заробљен.
Већину заробљених примјерака окупатор је предао Независној Држави Хрватској. У почетном периоду су коришћени за преобуку и тренажу пилота, а касније су опремљени носачем за бомбу од 90 или 100 кг, па су употребљавани за бомбаровање из стрмог понирања.
Након преласка Клуза и Чајавеца на страну партизана, неколико комада Р-100 је у улози класичног ловца патролирало на прилазима Загребу ради одбијања напада партизанских авиона.
Задњи борбени лет на овом авиону извршен је 26 априла 1945 године када је поручник Јелак бомбардовао мост на реци Купи, код села Винице, да би успорио напредовање партизанских ослободилачких јединица.
Мањи број авиона је преживео рат и коришћени су у Југословенском ваздухопловству. Делови једног авиона се налазе у Музеју Ваздухопловства на аеродрому Сурчин.
