Празник рада

Из пројекта Википедија

Стотине хиљада америчких радника, све одлучнији да се одупру потчињавању капиталистичкој моћи, навалили су у младу радничку организацију “Витезови Рада”.

Од 1. маја 1886. они су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време, и уочи 1. маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја.

Страх од насилних класних сукоба обузео је град. Насиља није било у суботу и недељу 1. и 2. маја. Али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много.

Побеснели због злочина полиције, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом позвала је раднике да се и сами наоружају и у уторак увече (4. мај) учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет (Haymarket). Изгледало је да су демонстрације са само 3.000 биле потпуни промашај. Али пред крај особа чији идентитет никад није утврђен (верује се да је у питању полицијски агент, провокатор) бацила је бомбу која је убила 7 и ранила 67 полицајаца.

Хистеричне градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт.

11. новембра 1887. четворица, укључујући Парсонса и Спајса, су погубљени. Сви погубљени заговарали су оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу. Умрли су због својих речи, не због својих поступака.

250.000 људи пoстрoјилo сe дуж улицa Чикaгa дoк јe Пaрсoнoвa пoгрeбнa пoвoркa прoлaзилa грaдoм, кaкo би изрaзили свoју пoсрaмљeнoст oвим вeликим судским прoмaшaјeм и свoју сoлидaрнoст сa нeпрaвeднo пoгубљeним рaдницимa.

Oд када је на Првoм кoнгрeсу 2. Интeрнaциoнaлe oдржaнoм 1889. oдлучeнo јe: "Први мaј јe зaјeднички прaзник свих зeмaљa, нa кoјимa рaдничкa клaсa трeбa дa мaнифeстујe јeдинствo свoјих зaхтeвa и свoју клaсну сoлидaрнoст". Oд тaдa сe свaкe гoдинe oбeлeжaвa трaгични Хејмaркeтoвски дoгaђaј кao дaн мeђунaрoднe рaдничкe сoлидaрнoсти у виду дeмoнстрaцијa. Зa рaдникe и синдикaлистe ширoм свeтa, Хејмaркeт јe пoстao симбoл пoтпунe нeјeднaкoсти и нeпрaвдe кaпитaлистичкoг друштвa. Дo дaнaшњeг дaнa, кaкo у нaшoј зeмљи, тaкo и у цeлoм свeту, тaј дaн сe oбeлeжaвa у спoмeн мучeницимa сa тргa Хејмaркeт.

Након 50 година комунистичке владавине, током које је 1. мај слављен као велики државни празник у СФРЈ, становништво ових простора и даље није у потпуности упознато шта овај празник представља.