Најсерије

Из пројекта Википедија

Најсерије

Таксономија

Царство:	Bakteriа
Раздео (Тип):	Proteobacteria
Класа:	Betaproteobacteria
Ред:	Neisseriales
Породица:	Neisseriaceae
Род:	Neisseria

Биолошка врста

лат: Neisseria gonorrhoeae

лат: Neisseria meningitidis

лат: Neisseria sicca

лат: Neisseria flavescens

Најсерије су грам негативне, аеробне бактерије лоптастог облика (коке), које се најчешће налазе распоређене у паровима-диплококе. Живе на слузикожи и чине део бактеријске флоре. Патогене за човека су најсерија гонореје лат: Neisseria gonorrhoeae, изазивач гонореје и најсерија менингитиса лат: Neisseria meningitidis, један од изазивача менингитиса.

Садржај

1 Најсерија гонореје
- 1.1 Патогенитет
2 Најсерија менингитиса
- 2.1 Типови
- 2.2 Патогенитет
3 Види још
4 Литература

[уреди] Најсерија гонореје

Најсерију гонореје открио је 1879. године немачки лекар Алберт Најсер, по коме ове бактерије носе име. Најсерија гонореје се зове још и гонокок. То су грам негативне диплококе пречника око 1μm. На површини се налазе посебне творевине - пили, које имају улогу у причвршћивању ових бактерија за епителне ћелије слузокоже. Гонококе се могу узгајати на влажним, хранљивим подлогама богатим беланчевинама у атмосфери која сдржви 5-10% угљен диоксида.

[уреди] Патогенитет

Најсерија гонореје изазива сексуално преносиву болест гонореју. Гонококе се преносе путем полног односа и изазивају локалну инфекцију урогениталног тракта праћену настанком и скрецијом гноја. Код мушкараца настаје најчешће запаљење уретре (уретритис), али се ширењем инфекције може јавити и запаљење простате (простатитис) и посеменика (епидидимитис). Код жена може настати запаљење грлића материце, ређе салпингитис, перитонитис итд. Уколико се бактерије пренесу на коњуктиву ока, настаје акутни, гнојави коњуктивитис, јавља се код новорођенчета. Гонококе могу изазвати још запаљење зглобова-артритис, запаљење ждрела-фарингитис, па чак и запаљење ендокарда-ендокардитис у случају ширења путем крви.

За више информација погледајте Гонореја.

Најсерије гонореје поседују посебне структуре, пили, помоћу којих се причврсте за површину слузокоже. Затим следи инвазија у околне ћелије путем ендоцитозе. У својој спољашњој мембрани поседују порине који спречавају фузију фагозома и лизозома унутар ћелија одбрамбеног система, тако да могу да преживе и чак да се размножавају унутар њих. Неке протеазе коју оне секретују могу да разлажу нека секреторна антитела што им омогућава да избегну дејство одбрамбеног система.

У изоловању најсерије гонореје користе се посебне хранљиве подлоге (Тајер-Мартинове подлоге) за њено узгајање. Бактеријасе може идентификовати и путем имунофлуоросценције или коаглутинације.

[уреди] Најсерија менингитиса

Најсерије менингитиса или менингококе су грам негативне диплококе, величине око 1 μm, непокретне су и поседују полисахаридну капсулу. Један су од изазивача менингитиса (запаљење мождница), који се тада често јавња епидемијски.

[уреди] Типови

На основу хемијске грађе капсуле постоји више подгрупа (серогрупе): А, Б, Ц, Д итд. укупно 12. Епидемије изазивају подгрупе А, ређе Б или Ц.

[уреди] Патогенитет

Код 5-10% становничтва најсерије менингитиса спадају у нормалну бактеријску флору горњих дисајних путева. Уклико дође до њиховог претераног ширења нпр, услед смањене активности одбрамбеног система, може дођи до захватања можданих опни, плућа, ендокарда итд. Менингитис настаје нагло, након 2-3 дана инкубације праћен је јаком главобољом, укоченешћу врата (менингизмус), повишеном темпаратуром. Менингококе могу довести и до сепсе и Ватерхаус-Фридрихсеновог синдрома-сепсе са некрозом надбубрежних жлезда итд.

За више информација погледајте Менингитис.

За више информација погледајте Ватерхаус-Фридрихсенов синдром.

За више информација погледајте Сепса.

Против менингокока серогрупа А, Ц , енг. Y, енг. W . постоји вакцина, али не и против серогрупе Б, која је најчешћа у Европи.