Левица
Из пројекта Википедија
Левица, у најширем смислу, означава поборнике различитих нивоа друштвених, политичких и економских промена са циљем стварања државе благостања (у смислу друштвене бриге о појединцу).
Политичка левица, лево крило или само левица назив је којим означавамо онај део политичког спектра који је у блискости са идејама и облицима социјализма, социјал-демократије а понекад и либерализма; најједноставније речено, оне идеје које су супротне десници.
Комунизам, социјализам, марксистичка филозофија, понекад и облици анархизма најчешће се сматрају левицом или радикалним левицом. Ипак, постоје и левичари који се одричу и негирају везу са комунизмом или анархизмом. С друге стране, има и оних који сматрају да не може бити левичар онај који се стриктно не држи социјалистичке или комунистичке филозофије.
Сматра се да је назив настао у време Француске револуције, из сазива Скупштине, када су републиканци, супротстављени монархистима седели на левој страни скупштине.
Временом је назив добио шира значења, и почео је да означава тачку гледишта говорника. У последње време под левицом углавном подразумевамо облике социјализма, социјал-демократију, док се у САД под левицом подразумева либерализам (у смислу индивидуалних људских слобода).
Левица најчешће подразумева и секуларизацију (у смислу одвајања институција државе и религије), као што је то пример у САД, Индији, Блиском Истоку, и многим католичким државама, иако постоје ретки историјски примери сарадње цркве и левичара, као што је нпр. покрет за људска права у САД или у случајевима либералне теологије и хришћанског социјализма.
У САД се "левица" најчешће доживљава као "воља да се са другима деле животни проблеми". У сваком случају, морал левице углавном није везан за традицију, нацију или даље историјске изворе, већ сматра да друштво мора да се мења и да стално тежи ка бољем, праведнијем облику.
Садржај |
[уреди] Порекло појма и његове недоречености
Иако звучи помало иронично, први "левичари" за време Француске револуције били су углавном буржуји, они који су подржавали лесе-фер капитализам и слободну трговину. Како су се бирачка права временом ширила, ова релативно богата нова елита превладала је аристократију и остатке феудализма, али се нашла у сукобу са све бројнијом и све боље организованом сиромашном класом радника и надничара. Левица из XVIII века данас би највероватније била "десница".
У неким земљама, на пример Холандији, левица је дуго време означавала не-религиозне политичке идеје. Данас углавном преовладава Европско значење и поимање левице.
Европска левица углавном је заузимала средину између не-комунистичких и комунистичких партија (укључујући и хибриде попут еурокомунизма), које су се понекад удруживале са радикалнијом левицом и представљале уједињени фронт левице. У САД, међутим, ниједна социјалистичка или комунистичка партија није успела да постигне већег утицаја у националној политици, иако су Социјалистичка партија Америке (крајем XIX и почетком XX века) и Комунистичка партија Америке (1930-тих година) направиле одређене продоре.
[уреди] Извори савремене левице
Левица је историјски увек била супротстављена концентрацији богатства и моћи, посебно у институционалном облику, у рукама оних који су традиционално били власници богатства и моћи. Стога можемо рећи да се левица углавном залагала за другачију прерасподелу економских добара и дубоке реформе.
Ширењем индустријске револуције, левица је почела да окупља велики број надничара и радника у фабрикама, те да се бави проблемима нижих (сиромашнијих) класа. Делимични или потпуни социјализам, држава благостања (у смислу социјалног старања) и синдикализам били су најчешћи начини помоћу којих су левичари покушавали да остваре интересе сиромашних. У данашње време, левица најчешће критикује економске ефекте глобализације и залаже се за фер трговину уместо слободне трговине.
Током XX века, левица се ујединила са покретима који су пропагирали индивидуална људска и мањинска права, у смислу расне и полне једнакости и културне толеранције. Левица се, такође, оштро супротстављала облицима агресивног национализма, империјализма и нападачког рата, на које се гледало као средства за унапређење интереса капитализма.
Иако је левица исто толико хетерогена као и десница, и постоје велика неслагања о начину на који би се остварили идеали левице, у суштини се већина левичара залаже за одређену врсту интервенције власти у економији, и потреби остваривања дела инстереса нижих и средњих социјалних класа.
Залагање за државну интервенцију, за неки облик контролисане привреде, ставља левичаре у одређену врсту сукоба са поборницима слободног тржишта и великим корпорацијама.
Левица најчешће описује себе као "прогресивну", "напредну", будући да себе идентификује на страни друштвеног напретка.
Идеје левица очитавају се у много облика, и особе које подржавају неке вредности левице не морају обавезно подржавати остале вредности и идеје које се приписују левици. У практичној политици, често наилазимо на бескрајне варијације и комбинације у којима левица артикулише своју политичку мисао, и често су сукоби унутар левице једнако жустри као и они између левице и деснице.
Вредности и идеје левице веома се разликују у односу на државу и еру у којој се појављују. Често и сами политичари истичу необичне, ексцентричне или напросто глупе приоритете и приписују их "левици" или "десници". Стога је веома тешко потпуно тачно проценити нечија убеђења и политику и приказати је на оси политичког спектра.
[уреди] Комунизам и левица
Упркос бројним варијацијама на идеолошком крилу левице, комунизам се углавном свуда сматра делом "левице". Ово је донекле паралелно са укључивањем фашизма (и то, историјски нацистичке Немачке и фашистичке Италије) у "десницу". Међутим, историјски примери комунистичког уређења углавном се веома разликују од онога што се уобичајено сматра левицом, и многи (посебно европски) левичари негирају везу са комунизмом, посебно због тога што су комунистички режими били исувише тоталитарни да би били политички хумани или егалитарни. Стога би, према Карлу Поперу, ове историјске појаве требало посматрати као облике тоталитаризма. Међутим, постоје комунисти (најпознатији је био Троцки) који сматрају да је тоталитаризам у СССР плод стаљинизма, те да је то издаја комунистичке идеологије. На исти начин, већина десничара негира везу са Нацизмом и фашизмом и сматра да су то облици тоталитаризма.
Постоје и мишљења да су левичарске реформе у некомунистичким земљама (пре свега западне Европе), као што су успостављање механизма социјалне заштите и признања синдикалног удруживања, помогле рушењу комунизма и измирењу капитализма и левице тако што су успоставиле ширу друштвену подршку капитализму.
[уреди] Левица и глобализација
Анти-глобалистички покрет, или Покрет за светску правду, или алтер-глобалистички покрет је заправо скуп друштвених покрета који протестују против глобалних трговачких споразума и њихових негативних последица по најсиромашније, по природну околину, и светски мир. Углавном се сматра да је овај покрет левичарски, иако у анти-глобалистичким протестима учествују и десничарски покрети. Но, залагање за другачију расподелу светског богатства у својој суштини ипак се сматра идејом левице.
[уреди] Литература
Карл Маркс: "Капитал", "Манифест комунистичке партије". Марксови радови инспирисали су велике друштвене покрете XX века.
Милан Кангрга: "Етика" (Техничка књига Загреб, 2004). Етика као вечита потреба за бољим светом, књига која може бити инспирација савременој левици.
Наоми Клајн: "Не лого" (Самиздат, 2003). Популарна антиглобалистичка одн. антикорпоративна књига у којој ауторка изводи поједине случајеве против глобализације.
Ноам Чомски: "Светски поредак стари и нови" (СКЦ, 1996). Популарни аутор, пре свега због свог антиамериочког става.
