Корен

Из пројекта Википедија

корен белог бора

Корен је осовински вегетативни биљни орган којим се биљка причвршћује за подлогу и упија воду са раствореним минералним материјама. На врху корена налази се вегетациона купа чијом активношћу корен расте непрекидно током живота. Вегетациона купа је заштићена коренском капом (калиптром) да се не би оштетила при пробијању кроз подлогу. На корену се морфолошки разликује више делова (зона):

зона коренске капе
зона растења
зона издуживања
зона апсорпције
зона провођења

Део корена са капом је зона коренске капе, чији површински слој граде мртве, ослузњавеле ћелије које се љуште и тако смањују трење при расту корена. Ћелије коренске капе се стално обнављају деобама ћелија вегетационе купе и истовремено корен тим деобама расте. Због тога се тај део вегетационе купе назива зона растења. Изнад ње налазе се ћелије које се издужују (расту у дужину) и чине зону издуживања. Следећа је зона коренских длака у којој површинске ћелије образују длаке за упијање воде из земљишта. Изнад ове зоне је зона провођења кроз коју се вода са минералним материјама проводи до основе стабла.

[уреди] Анатомска грађа корена

Ако се у зони коренских длака направи попречан пресек корена, уочиће се његова примарна грађа:

На периферији корена је ризодермис (епиблем),
вишеслојна зона примарне коре и
у центру је централни цилиндар (види слику).

Ризодермис је површински слој младих, вршних делова корена. Ћелије овог ткива образују коренске длаке којима се упија вода и у њој растворене минералне материје.

Примарна кора је грађена од више слојева паренхимских ћелија. Последњи слој коре, који је наслоњен на централни цилиндар, садржи ћелије пропуснице. Оне пропуштају воду са минералним материјама, коју су упиле ћелије ризодермиса, у централни цилиндар.

Централни цилиндар се састоји од проводних елемената ксилема и флоема. Ксилем се налази у центру, а флоем на периферији централног цилиндра. Ксилем има облик звезде између чијих зракова су уметнути елементи флоема.

Код биљака монокотила корен има само примарну грађу, док код дикотила и четинара долази до секундарног дебљања. При томе паренхимске ћелије постају секундарно меристемско ткиво камбијум који деобама доводи до дебљања корена.

[уреди] Коренов систем

Врсте коренових система

Жиличаст коренов систем

Осовински коренов систем

Коренов систем представља скуп свих коренова једне биљке. Корен који настаје од коренка клице назива се главни корен (прави корен). На извесној удаљености од врха он се грана и образује бочне коренове, који су обично слабије развијени од главног корена. Сви бочни коренови заједно са главним граде коренов систем назван осовински. Овај тип кореновог система развијен је код голосеменица и дикотила.

Када клицин коренак рано престане са растом, онда са стабла полазе коренови који се називају адвентивни (допунски коренови). Жиличаст коренов систем изграђен је од великог броја подједнако развијених адвентивних коренова и имају га монокотиле. Адвентивни коренови се код неких биљака образују и на листовима који су у додиру са подлогом.

[уреди] Метаморфозе корена

Коренови за дисање

репа

коренске кртоле

Осим главних улога, корен може да добије и неку другу функцију. Тада се облик и грађа корена мењају и он је метаморфозиран. Најчешћа додатна улога корена је магационирање хранљивих материја:

ако се храна нагомилава у главном корену, онда он задебљава и преображава се у репу (нпр. шаргарепа).
када се хранљиве материје негомилавају у бочним кореновима, онда постају кртоле (нпр. код георгине).
код неких тропских биљака које живе на муљевитој подлози развијају се коренови за дисање који избијају изнад површине и снабдевају подземне органе ваздухом.

[уреди] Литература

Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
Којић, М: Физиолошка екологија културних биљака, Научна књига, Београд, 1987.
Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.