Драгослав Рачић
Из пројекта Википедија
Драгослав Рачић је рођен 24. марта 1905. године у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић одласком у четнике 1941.године, да би заштитио породицу од окупаторске одмазде. Драгослављев отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку.
После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Ти несташни дани одредили су његову судбину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Драгослав се на Војној академији одлично показао. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Фртанцуску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљерац.Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани.
Драгослав се оженио ћерком бана Зетске бановине Верицом. Веридба је обављена 18. новембра 1934. године у Скопљу. Верица је тргично преминула пошто је, у поодмаклој трудноћи пала са коња. Лекари нису успели да спасу ни њихово мушко дете.
Априлски рат 1941. године задесио је Драгослава Милетића у Љубљани, у чину артиљеријског капетана прве класе. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац (што је било једно од занимања његовог прадеде Раче), после слома југословенске војске стигао је у Поцери 085;у. Чим је чуо за пуковника Дражу Михаиловића, стао је под његову команду. Дража је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу. Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца, и Рачић је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је Шабац, 22 септембра. Али комунисти, који су инсистирали на подизању устанка, по правилу су се повлачили из заједничких борби против Немаца. Тако је било и у Шапцу. Церски одред је успео да савлада Немце утврђене у фабрици Зорка, па чак и да дође до центра града, али је због издаје комунистичких партизана морао да се повуче. Под притиском Немаца, којима је из Срема дошла у помоћ комплетна 342. дивизија, Рачићева јединица се повлачила према Церу. Немачка офанзива још није била прошла, када су четнике с леђа напале сконцентрисане комунистичке јединице, почев од 2. новембра. Пуковник Михаиловић успео је да пасивизира Немце преговорима у селу Дивци 11. новембра, да би организовао контранапад против комуниста. На челу тог контра напада видимо капетана Драгослава Рачића са Церским и, за ову прилику, Гружанским одредом. Комунисти су потучени на Јелену, а затим гоњени до испред Чачка. Немачке офанзиве које су уследиле накратко су зауставиле грађански рат. Комунисти су се повукли на запад, у италијанску окупациону зону, а четници су се склонили у планине. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије, и удружених усташа и комуниста. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је Рачић морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво. Источна Босна била је изгубљена пролећа 1942. године, али су већ у лето четници поново били на свом.
Другу половину 1942. и прву половину 1943. године Драгослав Рачић посвећује јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио елитни Церски корпус. У селу Савковићи подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји, а у селу Горње Кушље зграду основне школе. У зиму 1942/43. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да заробе Рачића, али без успеха. Лета 1943. године мајора Драгослава Рачића видимо на челу северног крила у великој четничкојофанзиви према приморју, у сусрет очекиваном савезничком искрцавању. Рачић је ослободио Бајину Башту и друга мања места са десне обале Дрине, учестовао је у ослобађању Вишеграда 5. октобра, а затим наставио да гони Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао комунистички Трећи корпус, а са левог комунистичка Пета дивизија. Истовремено, четнике су са леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У критичној ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака. Одмах после овога, ђенерал Дража Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од комуниста, који су у међувремену, благодарећи енглеској помоћи, постали респективна вијна сила. Мајора Драгослава Рачића најпре видимо на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа 1944. године на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса. Била је то најелитнија и најбројнија четничка јединица, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић.
Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, тешко је поразила комунистичке дивизије које су, под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула комунисти су непрестано гоњени све до Радан планине. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу комунистичких дивизија, које су, под командом Пеке Дапчевића, долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, Рачић се током августа борио против ових комунистичких дивизија. Комунисти нису успели да пређу Западну Мораву и докопају се Шумадије, мада су били неупоредиво боље наоружани, а Рачић није успео да их врати преко Копаоника. Првих дана септембра комунисти се ипак повлаче према западу, у сусрет новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна битка одиграла се на Јеловој Гори код Ужица, 8. септембра. Првог дана комунисти су се повукли пред силовитим јуришом, али већ сутрадан четници су морали да одступе због огромне несразмере снага. Њихова нова противофанзива постала је бесмислена када су, почев од 19. септембра, источну српску границу прешле милионска совјетска и бугарска армија. Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковника, а затим и пуковника, Драгослава Рачића видимо у првим борбеним редовима у Боснској Голготи. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном.
На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. године уништена је и главнина четничких јединица. Од тада, имало се равнати по Дражином наређењу: по тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добра нашега народа... Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју негдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовић, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра. Тада их је издала једна жена из породице Обрдовића. Јаке снаге комунистичке милиције опколиле су земуницу. Рачић је, по свом обичају, истрчао први, а за њим је кренуо највернији четник Вујица Николић, родом из села Сикирић код Љубовије. Када је видео да му је остао само један метак у пиштољу, Рачић је рекао: Вујице, батлија си. Што, шефе, уследио је одговор немам два метка. Да имам сад би убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живог би ме пекли, биле су последње Рачићеве речи. Разговор се одигравао пред очима породице Обрадовић. Пре него што су се усудили да приђу мртвом јунаку, комунисти су из непосредне близине митраљезом изрешетали његово тело. Потом су Рачића изложили у Шапцу. Сахранили су га у Врбаку поред града, тачно на оно место где се данас налази аутобуска станица.
Пуковник Драгослав Рачић био је први војсковођа у војсци ђенерала Драже Михаиловића. Био је веома образован, не само војнички, и храбар попут јунака из наших класичних епова. Уживао је у дугим разговорима са ученим подринским калуђерима. Био је дисциплинован и моралан до перфекције. Имао је војнички геније и срећну звезду пратиљу, која је чувала његов крупни, лако уочљиви лик и када је јуришао први, испред својих војника. Драгослав Рачић је, без сумње, један од најбољих синова Србије онога доба.
