Давид Рикардо

Из пројекта Википедија

Давид Рикардо (19. април 1772 - 11. септембар 1823), је био британски економиста, коме је често приписивана заслуга да је систематизовао економику и један од најутицајнијих класичних економиста. Такође је био успешан пословни човек, финансијер и шпекулант, и стекао је значајно богатство.

[уреди] Лични живот

Давид Рикардо је рођен у Лондону, као треће од седамнаесторо деце у сефардској Јеврејској породици, која је емигрирала из Холандије у Енглеску мало пре његовог рођења. Са 14 година, Рикардо се придружио оцу на Лондонској берзи.

Рикардо је одбацио ортодоксна јеврејска веровања своје породице и побегао са квекерком, Присилом Ен Вилкинсон, кад је имао 21 годину. Његов отац је био толико несрећан због овога, да се одрекао Давида и никада више није проговорио са њим. Отприлике у исто време Рикардо је постао Унитаријанац

Рикардо је на берзи стекао прилично богатство, што му је омогућило да се пензионише из посла 1814, kада му је било 42 године. Тада се преселио у Гаткомб Парк и купио имање у Глоучестерширу.

Године 1819, Рикардо је постао члан Британског парламента, као представник Портарлингтона, општине у Ирској. Био је члан парламента све до своје смрти. Као члан парламента, Рикардо се залагао за слободну трговину и укидање житних закона.

Умро је у Гаткомб Парку када је имао 51 годину.

Рикардо је био близак пријатељ Џејмса Мила, који га је охрабривао у политичким амбицијама и писању о економији. Међу осталима, пријатељи су му је били Томас Малтус, чије идеје о расту становништва је прихватио и Џереми Бентам.

[уреди] Идеје

Рикардо се заинтересовао за економију након што је прочитао Богатство народа Адама Смита 1799. Године.

Неке од његових публикација су:

Висока цена злата, доказ о депресирању банкнота (1810), где се залаже за усвајање металне валуте
Есеј о утицају ниске цене жита на профите акција (1815), где је тврдио да би укидање житних закона водило редистрибуцији богатства ка продуктивним члановима друштва (на штету рентијера)
Принципи политичке економије и опорезивања (1817), анализа која закључује да земљишна рента расте како се становништво увећава. Овде је такође предложио теорију компаративних предности, која је показала да све земље могу имати користи од слободне трговине, чак иако су мање ефикасне у производњи свих врста робе од својих трговинских партнера.

Друге идеје које се везују за Рикарда су:

Рикардијанска једнакост, идеја која тврди да под одређеним околностима избор владе да плати за потрошњу користећи било порезе, било дефицитарну потрошњу може бити без утицаја на економију.
Гвоздени закон о најамнинама, који тврди да ће реални доходак радника остати близу нивоа опстанка, упркос било којим покушајима да се најамнине подигну.