Атентат у Народној скупштини

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Атентат у Народној скупштини догодио се 20. јуна 1928. када је радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић убио хрватске парламентарце Павла Радића, Ђуру Басаричека, а на смрт ранио Стјепана Радића.

[уреди] Атентат

Тог дана, током веома бурне седнице у Народној скупштини, у којој је надвикивањима и претњама између клупа народних посланика, напетост доведена до усијања, у тренутку кад је за говорницом био Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, и кад је рекао: „За ову земљу ја сам и своју крв проливао”, посланих ХСС – а, Иван Пернар, му је добацио: „Кажи колико си крви пролио, да ти платимо у злату”. Рачић је, неколико пута тражио да повуче реч, што Пернар није учинио. Тад је Рачић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који је 8. августа умро.

[уреди] Теорије о позадини убиства

Овај чланак или поглавље не цитира референце или изворе.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће цитате.

Тај акт Пунише Рачића (осуђен на 20 година робије) углавном се третира као смишљено дело, како би краљ Александар добио разлог за завођење диктатуре.

Момчило Зечевић је открио један докуменат, који сведочи о широј, па чак и припреманој завери, у којој је учествовао нико други, већ сам Антон Корошец, као тадашњи министар ун. дела. Реч је о дневнику шефа Корошечевог кабинета, Станка Мајцене, у ком је записано да је Пуниша Рачић био код Корошеца ноћ пре пуцњаве у Скупштини, и да му је после састанка са Рачићем, Корошец поверио да ће „бити несреће”. Кад је сутрадан полицијски комесар Скупштине, звао Корошеца телефоном, да му јави страшну вест о догађајима у Скупштини, Корошец је тада поновио шефу кабинета: „Несрећа се догодила”!

Ово упућује на мисао да је Корошец желео да тиме убрза процес консолидације државе, а имао је и своје своје рачуне са Радићем и био убеђен да се са њим не може „правити држава”.

У створеној атмосфери која је сваки час требало да прсне, краљ је позвао Мачека и Корошеца и отворено их је питао да ли желе да да независност Хрватској и Словенијији. Питање је да ли је он то искрено мислио, као што је и питање да ли су му они, одбијајући ту могућност, такође искрено одговорили. Ипак, они су имали бојазан од Италије и Мађарске, које су за све време биле нескривени противници Југославије, и реално је било очекивати да би тако створене мале државице – одмах прогутали.